Atanacković: Predizborna rapsodija

Još od kad je uredio da se famozni vaučeri, za koje je iz gradske kase ispumpano oko 20 miliona evra javnog novca, troše u firmama sportske opreme njegovih pajtosa, o Aleksandru Šapiću naprosto je besmisleno protraćiti ijednu reč koja se najdirektnije ne tiče utvrđivanja mogućih tokova organizovanog kriminala. Naravno, gradonačelnik je sasvim u pravu kada ponavlja: ako sam nešto ukrao, eno ga tužilaštvo. Jer tužilaštvo tome i služi, ne da ga goni zato što čačka uvo dok razgovara s novinarima, i što svojim gestovima, izjavama i telohraniteljima u crnim trenerkama odaje utisak pripadnika kriminalnog miljea, već zato što se za Šapića vezuju milionski koruptivni ugovori i nameštene javne nabavke, narušavanje bezbednosti i dovođenje u neposrednu opasnost hiljada ljudi, opasne rasističke uvrede na račun pripadnika manjinskih zajednica, osnivanje besmislenih javnih preduzeća za koja ne postoji nijedan dokaz da služe bilo čemu sem da dodatno izmuzu javni novac, nezakonito prikrivanje lične imovine, bespravna legalizacija sopstvene nezakonito nadograđene kuće, podstrekivanje nasilja i angažovanje privatnih batinaških hordi koje na ulicama prete građanima i novinarima.. Spisak daleko od toga da je konačan, a ne može se izbeći dojam da se u Šapićevom prizivanju tužilaštva nazire i prizvuk slutnje zglajznulog moćnika. Od ratnih pohoda države devedesetih i njihovih stravičnih posledica, mnogi voljni i nevoljni kompromisi koji danas uobličavaju našu svakodnevnicu dele zajedničko poreklo. Tako se i etički kompromisi koji se prihvataju ne bi li se, recimo, sačuvalo radno mesto, ili obezbedio ekonomski prosperitet, teško mogu odvojiti od raznih sistemskih prećutkivanja i guranja pod tepih, na kojima su sazdane mnoge političke, pa i životne strategije. Aktuelna vladavina kriminala zasnovana je na dugogodišnjem taloženju laži i njihovom prihvatanju, na većinskom saglasju sa glupošću i nasiljem, i iznad svega na prihvatanju normalnosti korupcije. Nedavno je to dovelo dotle da se jedna naizgled neverovatna, kriminogena izjava gradonačelnikova o “korupciji u javnom interesu” učini sasvim prirodnom i logičnom. I mada nam nije bilo neophodno tako eksplicitno pojašnjenje stvarnosti, mislim da kao društvo dugujemo izvesnu zahvalnost Aleksandru Šapiću na ovom retko preciznom opisu stanja stvari. Negde na kraju ovakvih priča, laž se uvek ispostavi kao jedina prihvatljiva istina. Šta je potrebno, recimo, da bi se, bez ikakvog opravdanja i protivno interesu grada i građana, srušila jedna karakteristična beogradska zgrada s početka XX ili s kraja XIX veka? Nije dovoljna samo sprega korumpirane vlasti i bahatih investitora. Nije dovoljna pohlepa alavih individua iz vlasti ili bliskih vlastima kojima je do Beograda stalo kao do lanjskog snega. Potrebno je da u potpuno očiglednoj koruptivnoj radnji svesno učestvuje niz visoko obrazovanih, uglednih arhitekata, inženjera, projektnih studija. Potrebna je saglasnost stručnjaka iz institucija kao što je Zavod za zaštitu spomenika, koji će prećutati rušenje gotovo polovine Vračara i biti saučesnici koruptivnih radnji čiji je ishod, samo u poslednjih nekoliko godina, veća devastacija Beograda od nemačkog i savezničkog bombardovanja zajedno. Potrebni su mnogi stručnjaci spremni da pogaze osnovne postulate svojih profesija, koji će tražiti i naći u sebi korisno opravdanje za učešće u otimanju i rasparčavanju Beograda. Možda taj arhitekta, taj inženjer, taj stručnjak za kulturno nasleđe, neće direktno kršiti zakon, ali će nesumnjivo biti svedok manje-više kompletne kriminalne svinjarije koja zahteva niz pripremnih radnji – nameštanje tendera, zakulisne izmene PDR-a, ukidanje i neobnavljanje prethodne zaštite objekta – uporedo s kojima će biti pripreman luksuzni arhitektonski projekat za pranje para, naručen od strane investitora, direktnog učesnika u koruptivnom poslu. Potrebno je, dakle, učešće urbanih, savremenih, profesionalnih, ambicioznih, često vrlo mladih građana Beograda, sa biografijama koje navode mnoge međunarodne saradnje, čije nasmejane slike krase lepo dizajnirane sajtove arhitektonskih studija, i čiji su projekti, često i znatno pre no što se izvrši kriminalno rušenje nekog od znamenja arhitekture Beograda, reklamirani na blistavim stranicama raznih lifestyle časopisa. Da li se danas u svetlu, recimo, budućih izbora, može – tačnije, mora li se – postaviti pitanje podrške zaposlenima u javnim preduzećima i institucijama, koji zbog održavanja radnog mesta i izdržavanja porodica nemaju drugi izbor sem tišine? Uzima li neko u obzir sve te hiljade svedoka koruptivnih poslova, razmišlja li o njihovom političkom značaju i težini, o potencijalu njihovog oslobađanja? Poziva li ih da podignu svoj glas? Večito se u Srbiji traga za jednim liderom, jednom strankom, jednim savezom. Kao da postoji problem, pa i otpor, da se stane iza jedne ideje, jasno formulisane, koja se nameće kao vrednosni okvir i nesporni javni interes koji svako sa elementarnom političkom kulturom ne može da ne uvaži, te da ostvarivanju te ideje doprinese sopstvenim, autentičnim pregalništvom. Politika ideja, a ne politika liderstva, danas je nasušna potreba ovog moralno i kulturno razvaljenog društva. Kada je Beograd u pitanju, ideja iza koje bi danas komotno mogao – tačnije, morao – da stane najširi opozicioni blok, uz elementarno usaglašene vrednosne principe savremenog, slobodnog sveta, zaista ne zahteva preterani intelektualni napor. Naprosto, neophodno je srušiti kriminalnu vlast: osloboditi institucije od očigledne korupcije, obustaviti očigledno kriminalom motivisano rušenje i otimanje Beograda, zaustaviti očiglednu pljačku javnog novca. Međutim, već je i takva, svakom razumljiva, platforma za spas razvaljenog grada kompromitovana u samom startu, i to naizgled suicidalnim prihvatanjem objedinjenih izbora na svim nivoima, a nasuprot potpuno razumnom zahtevu za njihovo razdvajanje, zahtevu koji tako nesumnjivo jača položaj opozicije, pre svega u Beogradu, da se njegovo (samo)ignorisanje jedino može smatrati namernim izazivanjem suprotnog učinka. Reklo bi se da je jedan od problema, kad je u pitanju ma kakva saglasnost o najavljenim izborima, već odavno nametnuti utisak da izbori suštinski sve vreme ishode ne iz legitimnih zahteva opozicionih stranaka, ne iz nasušne potrebe da se izbori dogode, već iz nekakvog javnosti nepoznatog dogovora, odnosno kao pristanak na nešto što, sasvim logično, opoziciji, posebno građanski i evropski orijentisanoj opoziciji, naprosto ne može da ide u prilog. Nikakav, bilo čiji ekskluzivni dogovor, pogotovo sa Aleksandrom Vučićem, naprosto ne sme da bude osnov za održavanje izbora, jer se već time garantuje da takvi izbori neće doneti ništa dobro. Opozicija bi zato, u što širem uzajamnom razumevanju, zajedno sa građanima, sa aktivističkim organizacijama, morala da insistira na tome da nijedan tajni dogovor ne bude osnov za predstojeće izbore, da izbori moraju da se dogode ne