kontakt@zajedno-moramo.rs

Programska platforma stranke ZAJEDNO! nastala je na temeljima poštovanja etičkih i demokratskih vrednosti savremene, evropske države koja mora obezbediti dostojanstven život svakog pojedinca i prosperitetnu budućnost za naredne generacije građana Srbije.

 

Stranka ZAJEDNO! ima ciljeve i planove u okviru svake oblasti društvenog delovanja i elemenata upravljanja državom.

I. ORGANIZOVANJE DRŽAVE I RAD INSTITUCIJA

Svedoci smo da su u Srbiji sve sfere društva podređene državi, što je dovelo do povećanja snage i uticaja birokratije (činovničkog aparata) na sva društvena i ekonomska kretanja. Budući da je kadar vladajuće stranke zauzeo sve upravljačke funkcije, naša država postala je suštinski partijska sa
izraženom tendencijom da funkcioniše za dobrobit političke stranke i njenih članova, umesto u cilju poboljšanja života svih građana. Ovakvo stanje dovelo je do niza negativnih efekata – izrazite socijalne nejednakosti između bogate oligarhije i većinski veoma siromašnog stanovništva, velikog
stepena korupcije, ogromne degradacije demokratije i ljudskih prava, poništavanja radničkih prava, funkcionisanja institucija suprotno interesima građana, kao i do narušavanja kvaliteta životne sredine usled rada privilegovanih domaćih i stranih kompanija bez poštovanja ekoloških standarda. Suštinske promene biće moguće ostvariti politikom koja će predstavljati potpuni diskontinuitet sa dosadašnjim sistemom vladanja u Srbiji.

 

1. Nezavisne institucije.

Osnovni uslov za rad državnih organa i institucija po principima pravičnosti i efikasnosti jeste dekonstrukcija partijske države. Umesto postavljanja stranačkih kadrova na funkcije u administrativnim i javnim poslovima, kao i javnim preduzećima, potrebno je negovati meritokratski princip – ljudima od znanja, struke i integriteta, kompetentnim za donošenje bitnih odluka, dodeljivati uloge koje zahtevaju društvenu odgovornost, a bez obzira na stranačku (ne)pripadnost.

Politički pritisci
izvršne vlasti na rad sudskog i zakonodavnog sistema moraju biti potpuno zabranjeni i zakonom kažnjivi.

Transparentnost
delovanja svake institucije, kako u finansijskom domenu, tako i u sprovođenju rada, mora biti apsolutna.

Odgovornost
pojedinaca koji obavljaju javne funkcije mora biti pod konstantnim nadzorom. Striktno preispitivanje odgovornosti za rezultate rada pojedinaca u javnoj upravi i na političkim funkcijama smanjiće broj onih koji preuzimaju funkcije za koje nisu kompetentni.

Poreklo imovine
svakog funkcionera i radnika u javnoj upravi mora biti pod nadzorom, a prestupi kažnjivi konfiskacijom imovine, zakonskim presudama i zabranama budućeg javnog delovanja.

Osnaživanje nezavisnih regulatornih tela
koja će dodatno kontrolisati rad organa vlasti neophodno je da bi se u interesu građana povećala odbrana javnog interesa, eliminisali politički uticaji, a u praksi dodatno obezbedila transparentnost rada institucija i odgovornost pojedinaca.

Vladavina zakona
mora biti neprikosnovena, bez političkih i drugih uticaja. Principijelno sprovođenje zakona ojačaće institucije, što je osnova za borbu protiv kriminala i korupcije, ali i za vraćanje poverenja građana u rad državnih organa.

 

2. Moderni politički i izborni sistemi.

Sistemi u modernim državama moraju odgovarati sastavu, trendovima i vrednostima savremenih društava, kako bi se podigli nivoi demokratičnosti i učešća građana u političkom životu.

Otvaranje izbornih lista
na parlamentarnom i lokalnom nivou ima za cilj da naruši sistem partijske države budući da povećava direktnu odgovornost izabranih poslanika i odbornika. Izabrani predstavnici moraju delovati za dobrobit svojih sugrađana umesto da odgovaraju partijskom vrhu.

Direktno glasanje za gradonačelnike i predsednike opština
povećava verovatnoću izbora najuglednijih ljudi u lokalnim sredinama, koji će u svom delovanju biti odgovorni građanima.

Prekid direktnog glasanja za predsednika države
ima za cilj usklađivanje političkog delovanja predsednika sa njegovim/njenim ingerencijama predviđenim Ustavom Republike Srbije. Ova mera će prekinuti praksu uzurpacije vlasti od strane predsednika, kao jedine institucije koja se bira direktnim glasanjem.

Elektronsko glasanje na izborima
, sa definisanom procedurom, strogim nadzorom stručnih i nezavisnih tela i jakom softverskom zaštitom procesa, povećava izlaznost građana i smanjuje potencijal za protivzakonske radnje tokom izbornog dana u koje spada i prisilno privođenje građana na glasanje. Na ovaj način otklanja se i protivustavno onemogućavanje državljanima Republike Srbije u dijaspori da učestvuju u izborima za organe upravljanja u svojoj zemlji.

Zadržavanje kvota
za ženske kandidate na svim izbornim listama jeste nužna mera za osnaživanje žena da se uključe u politički život Srbije.

Uvođenje zakonskih kvota za mlade
starosne dobi od osamnaest do trideset godina na izbornim listama, ima za cilj stimulisanje mladih da se uključe u politiku i kreiranje uslova za ostanak mladih ljudi u Srbiji, gde će započeti svoje poslove, karijere i osnivati svoje porodice.

 

3. Efikasni državni aparat.

Administrativni aparati na republičkom i lokalnim nivoima moraju biti brzi, efikasni i odgovarati potrebama ljudi u savremenom društvu.

Ukidanje procedura i zahteva
koji stoje pred građanima i pravnim licima, a koji nisu neophodni, smanjiće vreme i troškove građana.

Smanjivanje broja zaposlenih u javnom sektoru
, uz digitalizaciju upravljanja, ima za cilj da racionalizuje administraciju, smanji njenu glomaznost i cenu za državu.

 

4. Decentralizacija i balansirani regionalni i lokalni razvoj.

Odgovorna politika mora uzeti u obzir disproporcije u razvijenosti pojedinačnih regiona u Srbiji i različit kvalitet života građana u njima. Nasuprot tome, u centralizovanoj državi, u kojoj lokalne samouprave nemaju mogućnost da na poseban način upravljaju lokalnim poslovima i uređuju zajednički život, iz centra se upravlja gotovo svim oblastima, a realizacija važnih projekata zavisi od odnosa sa centrom.

Vojvodina
je prema Ustavu Republike Srbije autonomna pokrajina sa brojnim nadležnostima koje su joj danas protivustavno oduzete, uključujući i raspodelu finansija u Republici. U pravnoj državi neupitno je poštovanje Ustava i poštovanje Vojvodine, kao pokrajine
sa svojim posebnostima čije ekonomske, kulturne i druge potrebe njeni stanovnici najbolje poznaju. Inicijative koje za cilj imaju suštinsku pokrajinsku samoupravu vođenu glasom građanki i građana Vojvodine, moraju biti podržane.

Lokalne samouprave
dobiće veća ovlašćenja i više izvornih prihoda na raspolaganju kako bi predstavnici lokalnih vlasti mogli da upravljaju u interesu građana. Novi Zakon o lokalnim samoupravama zasnivaće se na principu ravnomernog razvoja u celoj teritoriji Republike. Naši gradovi i sela moraju biti finansijski nezavisni i nikada više ne smeju biti taoci viših nivoa vlasti i političkih koruptivnih manipulacija.

Mesne zajednice
predstavljaju nivo upravljanja koji na najdirektniji način može uključiti građane u odlučivanje o svojoj neposrednoj okolini. Potrebno je vratiti mesne zajednice koje su tokom poslednjih decenija ukinute u gradovima i opštinama širom Srbije. Povratak demokratije i većeg učešća građana u politici podrazumeva snažne mesne zajednice.

 

II. LJUDSKA PRAVA I SLOBODE

Kao Republika, Srbija je država u kojoj su građani nosioci političkog suvereniteta. Na ovim temeljima moraju se zasnivati sva prava i obaveze pojedinaca u društvu, ali i odnos državnog aparata prema građanima. Građani nisu podanici, već poslodavci državnim funkcionerima i zaposlenima u javnoj upravi. Slobodno, humano i demokratsko društvo zasniva se na vrednostima koje je neophodno suštinski, a ne samo deklarativno, poštovati.

Neotuđiva ljudska prava jesu temelj za vladavinu prava u jednoj državi. Otvoreno i demokratsko društvo zasniva se na jednakosti svakog pojedinca pred zakonom. U demokratskoj državi mora se sprečiti diskriminacija ljudi po bilo kom osnovu – rase, pola, rodne pripadnosti, seksualne orijentacije, imovnog stanja, nacionalne pripadnosti, veroispovesti, jezika, kulture, starosti, invaliditeta ili bilo kog ličnog svojstva.

Prava manjinskih grupa
moraju biti garantovana. Život u Srbiji bogat je različitim etničkim identitetima, kulturama i jezicima, što moramo negovati kao vrhunsku vrednost našeg društva. Povratak i stimulisanje ekstremističkih ideologija i hegemonističkih ideja ne smeju biti društveno prihvatljivi. Pripadnicima manjinskih naroda u Srbiji potrebno je dati sve uslove za očuvanje posebnosti i razvoj sopstvenih kolektivnih identiteta, uključujući i njihovu političku afirmaciju kroz princip pozitivne izborne diskriminacije.

Ženska prava
moraju biti unapređena ukoliko želimo prosperitetnu Srbiju. Država mora ženama obezbediti jednake plate, jednake uslove za napredovanje i razvijanje karijere, uvažavanje rada u kući, zaštitu trudničkog i porodiljskog odsustva, ali i stimulisati učešće žena u javnom životu sa ciljem iskorenjivanja rodno zasnovanih predrasuda i dekonstrukcije patrijahalnog sistema vrednosti. Svaki aspekt društvenog delovanja, od prosvete, medija i kulture do poslovanja, mora biti uključen u suštinsko prihvatanje činjenice da žene jesu ravnopravni i jednaki članovi društva.
Posebne aktivnosti moraju se sprovoditi u osvešćivanju uzroka i posledica porodičnog nasilja. Žene pripadaju polu koji rađa i najviše su uključene u odgajanje i vaspitavanje naše dece. Demografska dinamika suštinski zavisi od odnosa države prema ženama, rađanju i njihovom dostojanstvu u svim oblastima života – radu, obrazovanju i javnom, kulturnom i političkom prostoru.

Laička (sekularna) organizacija
Republike Srbije jeste preduslov za negovanje multikonfesionalnosti i multikulturalnosti srpskog društva. Odvojenost crkava i verskih zajednica od državnih institucija i kreiranja politika omogućava da se društvo i država razvijaju u ambijentu modernih, savremenih vrednosti, a istovremeno garantuje slobodu svakom pojedincu da pripada ili ne pripada bilo kojoj verskoj zajednici.

Medijske slobode
moraju biti garantovane u slobodnoj i demokratskoj državi. Istinito, blagovremeno i objektivno informisanje, koje je suštinski uslov za razumevanje društvenih događaja i fenomena, jeste pravo svakog građanina/građanke. Medijsko izveštavanje leži u osnovi Ustavom garantovane slobode mišljenja i izražavanja, kao i slobode da se govorom, pisanjem, slikom ili na druge načine traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, te se narušavanje medijskih sloboda, kroz korupciju ili pritiske na medije i novinare, mora zakonski sankcionisati.

 

III. RADNIČKA PRAVA I SINDIKALNO ORGANIZOVANJE

Društveni život u jednoj zemlji u korelaciji je sa kvalitetom i dostojanstvom života radnih ljudi.
Umesto Srbije kao zemlje jeftine radne snage, devastiranih radničkih prava i šikaniranih radnika koji su postali simbol urušenog društva, ultimativni cilj je napraviti društvo zadovoljnih ljudi koji svojim radom mogu obezbediti sebi i svojoj porodici lagodan život sa usklađenim privatnim i radnim vremenom, bez strepnje i nesigurnosti u sopstvenu budućnost.

Radno pravo mora staviti u centar interese radnica i radnika. Zakon o radu potrebno je promeniti tako da predstavlja sveobuhvatni zakonski okvir radničkih prava umesto usitnjenih posebnih zakona kojima se na različite načine uređuju različiti aspekti i oblici rada i po pravilu se umanjuju prava radnica i radnika. Mnoštvom malih zakona onemogućava se ukupno sagledavanje položaja radnica i radnika, što za jednu od posledica ima i razjedinjenost radništva.

Ugovori o radu moraju obezbeđivati sigurnost zaposlenja i prava na radu. Mora se prekinuti sa većinskom praksom radnog angažovanja van radnog odnosa, kao što su ugovori o privremenim i povremenim poslovima, koji uskraćuju pravo na prekovremeni rad, bolovanje i odmor. Važna promena trenutne paradigme u radnom zakonodavstvu mora podrazumevati uvažavanje činjenice da svaki ugovoreni rad radnika i poslodavca jeste radni odnos sa podrazumevanom zaštitom radničkih prava. Žene moraju biti zaštićene od gubitka posla nakon bolovanja, porodiljskog odsustva ili nege člana porodice, kao i muškarci koji su iz istih razloga odsutni sa rada.

Skraćivanje radnog vremena jeste mera koja treba da usaglasi radni i privatni/porodični život, pa čak i poveća produktivnost radnih ljudi na poslovima, uz uštede poslodavcima u troškovima za struju, energente i druge troškove rada. Mnoge procene govore da skraćivanje radnog vremena predstavlja meru koja značajno može doprineti kvalitetu rada, proizvodnji i profitu poslodavca.

Sindikalno organizovanje i kolektivno pregovaranje moraju biti neotuđivo pravo svakog zaposlenog, bez obzira na pravni osnov po kom rade. Sindikalni predstavnici i aktivisti samo ukoliko su zaštićeni mogu raditi u korist radnika, a ne poslodavaca. Pravo na štrajk mora biti garantovano budući da je to mera borbe za zaštitu i unapređenje radničkih prava, sloboda i interesa na radu i u vezi sa radom.

Podsticanje i drugačijih oblika udruživanja radnika, kao što su radnički saveti, akcionarstvo zaposlenih ili zadruge, unaprediće učestvovanje radnika u organizaciji rada i raspodeli dobiti, kao i zaštitu od zloupotreba i eksploatacije zaposlenih.

 

IV. SOCIJALNA POLITIKA I BORBA PROTIV SIROMAŠTVA

Negovanje socijalne pravde i ravnopravnosti, briga o ljudima u teškim životnim okolnostima i/ili ljudima sa invaliditetom spadaju u najvažnije zadatke države humanosti, demokratskih vrednosti i poštovanja svih građanki i građana. Polazeći od osnovne premise da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno, ali i od činjenice da u društvu postoji izrazito raslojavanje u kvalitetu života, jasno je da zadaci socijalne politike obuhvataju aktivnosti koje će razlike između ljudi umanjiti i svakome omogućiti slične polazne osnove za slobodan razvoj sopstvene ličnosti. Socijalno odgovorna politika naslanja se na princip solidarnosti i usko je povezana sa pitanjima ljudskih i radničkih prava, prava na besplatno obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, ali i sa ekonomskom politikom države.

Plata za život mora biti osnova socijalnog standarda u Srbiji. Umesto da se minimalna cena rada određuje na osnovu vrednosti minimalne potrošačke korpe, koja značajno potcenjuje realne troškove života i oslanja se na potrošnju najsiromašnijih domaćinstava u Srbiji, pa čak i značajno manje od toga – ispod granice siromaštva, neophodno je prihvatiti proračun „plate za život“. U ovu sumu ulaze realni troškovi života za hranu, odeću, stanovanje i komunalne usluge, javni prevoz, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, kulturu i slobodno vreme. U platu za život ne mogu biti uključene naknade za prekovremeni rad, topli obrok, regres ili dodaci po drugim osnovama. Penzije….

Dostojanstvo radnog čoveka država mora čuvati preko ekonomske politike koja će sprečiti da Srbija ostane država jeftine radne snage i sa najvećom nejednakošću dohotka u Evropi – sa malim brojem veoma bogatih i većinski veoma siromašnim stanovništvom.

Progresivno oporezivanje jeste jedna od najvažnijih mera u smanjivanju nejednakosti među ljudima u socijalno odgovornoj državi. Na ovaj način dobijaju se sredstva za aktivnosti države usmerenih ka dobrobiti za celokupno stanovništvo i razvoj društva.

Socijalna politika mora podrazumevati adekvatnu socijalnu zaštitu, socijalne usluge i inkluziju, a aktivnosti države koje imaju direktan uticaj na blagostanje građana obuhvataju angažovanje stručnih lica i stabilna budžetska izdavanja za različite korisnike socijalne zaštite – za invalidna lica, stara lica, siromašne porodice, decu bez starateljstva, decu sa teškoćama u razvoju, samohrane roditelje, nezaposlena lica, društveno ugrožene i marginalizovane grupe i njihovu inkluziju u društveni život. Sistem državnih institucija treba da zadovolji društvene potrebe mimo ili uprkos tržištu i tako prevaziđe protivurečnosti u razvoju društva i stvori povoljne uslove za slobodan razvoj pojedinaca i ljudskog zajedništva. Socijalna reforma u Srbiji je neophodna.

Socijalne karte, urađene precizno, uz uvažavanje specifičnosti svakog pojedinačnog korisnika socijalne pomoći, treba da omoguće odgovorno sagledavanje stanja u društvu, odgovarajuću pomoć svakom ugroženom stanovniku i, shodno tome, odgovarajuću projekciju novčanih sredstava u budžetu za ove potrebe. Budžet se mora projektovati u skladu sa socijalnim potrebama umesto da briga o ugroženim građankama i građanima bude ograničena unapred ograničenim sredstvima.

Prodavnice za osnovne životne namirnice, higijenu i odeću za socijalno ugrožene stanovnike, koje treba da obezbede snabdevanje po najnižim cenama, predstavljaju još jedan način socijalne pomoći.

Redukovanje visine računa za komunalne usluge, poreze, javni prevoz, udžbenike i radni pribor za decu korisnika socijalne pomoći, mora biti zakonska obaveza za sva javna preduzeća i ustanove. Pravo na krov nad glavom i priuštivo stanovanje za sve stanovnike je neupitno u socijalno odgovornoj državi.

Školovanje dece i omladine iz marginalizovanih i ugroženih grupa stanovništva mora biti prioritet obrazovne politike, sadržan u strategiji obrazovanja, kako bi se postavili temelji za slične polazne osnove za razvoj ličnosti i izlazak iz krugova siromaštva.

Srbija će biti socijalno odgovorna država!

 

V. EKONOMIJA

Umesto zemlje u kojoj se ogromne budžetske subvencije daju stranim kompanijama, dok domaća preduzeća ostaju bez podrške države, zemlje čija se ekonomija u velikoj meri oslanja na kapital sumnjivog porekla i pojedince sa beskrupuloznim odnosom prema radništvu, tržištu, zakonima i životnoj sredini, srpska se ekonomija mora postaviti na temelje razvoja preduzetništva u zakonskim okvirima sa jednakim i fer tržišnim uslovima za sve učesnike, koji će sprečiti spekulativne distorzije tržišta, kao i prekomerno uništavanje prirode. Cilj je napraviti državu koja je finansijski održiva, ekonomski suverena i odgovorna prema svojoj životnoj sredini.

Državna podrška razvoju domaćih malih i srednjih preduzeća ima višestruke efekte na dugoročni ekonomski razvoj budući da proizvedene vrednosti i profit ostaju u zemlji, a povećava se potencijal za otvaranje novih radnih mesta i izvoz na druga tržišta. Među merama stimulacije za otvaranje novih poslova spadaju državna finansijska pomoć i izuzimanje od plaćanja poreza i doprinosa za zaposlene tokom nekoliko godina. Posebno je potrebno stimulisati žensko preduzetništvo, poslove koje osnivaju mladi, ali i ljudi iz socijalno osetljivih grupa (samohrani roditelji, osobe sa invaliditetom i ljudi iz društveno marginalizovanih grupa).

Privlačenje stranih investitora mora se zasnivati na stvaranju stabilnih tržišnih i zakonskih uslova koji će pružiti poslovnu sigurnost ozbiljnim kompanijama i preduzećima. Dosadašnje iskustvo sa ogromnim subvencijama privilegovanim stranim partnerima ukazuje na izraženo iskorišćavanje domaćeg budžeta, koje je verovatno praćeno visokom korupcijom, sa minimalnim stranim ulaganjem u proizvodne kapacitete i zapošljavanje ljudi, kao i, većinom, povlačenjem poslova nakon isteka subvencija. Potrebno je napraviti poslovne uslove za privlačenje stranih investitora koji će zapošljavati visokokvalifikovanu radnu snagu umesto dosadašnjih kompanija sa pogonima niske produktivnosti i zahtevima za nekvalifikovanom ili niskokvalifikovanom radnom snagom.

Stimulisanje multidisciplinarnog pristupa poslovima podrazumeva državnu podršku uključivanju naučnih, akademskih i stručnih institucija u inovativne tehnologije, poslove i preduzeća.
Posebno su važne mere koje mogu stimulisati ljude iz dijaspore da u Srbiji započnu svoje poslove i ulože svoj kapital.

Sprečavanje divljih i netransparentnih privatizacija neophodno je da bi se sačuvali javna imovina, državne firme i poslovi koji često rade sa profitom, ali su žrtvovani zbog interesa bogaćenja ljudi bliskih korumpiranoj vlasti. Državnim intervencijama i rigoroznim nadzorom poslovanja može se sačuvati državno vlasništvo i radna mesta.

Vlasništvo države nad javnim dobrima, infrastrukturnim projektima (energetika, vodovod, kanalizacija, železnica) i prirodnim resursima mora biti neupitno.

Javna preduzeća ne smeju biti izvor finansiranja političkih stranaka i zapošljavanja stranačkih kadrova, niti izvor prihoda za privatnike kojima se dodeljuju javni poslovi na štetu radnika u javnim preduzećima. Mora se imati u vidu da javni sektor nije postao neefikasan zato što nije privatizovan, već zbog toga što je postao plen partijskog zapošljavanja i upravljanja. Konačno uređenje platnih razreda doprineće iskorenjivanju prakse izvlačenja novca iz javnih preduzeća.

Poreska politika mora biti uređena kroz zakone koji će biti primenjeni na svakoga, bez izuzetka. Poreske dužnike, koji godinama državi duguju milionske sume i privilegovani su zbog bliskosti sa vlastima, treba procesuirati, uključujući i oduzimanje imovine. Progresivno oporezivanje i porez na luksuz jesu mere za odgovorno poslovanje i borbu protiv siromaštva. Potrebno je ukinuti parafiskalne namete i porez na obradivo zemljište u poljoprivrednoj delatnosti. U cilju brige za demografske procese u Srbiji, u kojoj se broj rođenih iz godine u godinu smanjuje, moraju se ukinuti nameti (PDV) za opremu za bebe i decu. Važno je regulisati pitanje poreza za higijenske proizvode za žene, slično brojnim evropskim državama. U Srbiji visina ovih poreza i posledična cena proizvoda vodi
u tzv. menstrualno siromaštvo, onemogućavajući ženama sa malim primanjima da ostvaruju adekvatnu higijenu.

Princip održivog razvoja mora biti ugrađen u strategije u svim privrednim delatnostima – industriju, energetiku i rudarstvo, poljoprivredu, vodoprivredu, šumarstvo, urbanizam, saobraćaj i drugo. Svi poslovi kompanija i preduzeća, bez obzira na vlasništvo (državno ili privatno, domaće ili strano) moraju striktno poštovati zakone u vezi sa zaštitom životne sredine. Razvoj društva koji zadovoljava potrebe uz minimalno ugrožavanje prirode i životne sredine, osigurava opstanak zajednice.

Rudarstvo u Srbiji mora dobiti novi zakonski okvir koji će maksimalno čuvati interese građana.

Zakon o odgovornom rudarenju treba da uključuje različite aspekte rudarenja i njegove posledice, zbog čega je nužno predvideti obavezu da se u svaki rudarski projekat uključe različita ministarstva – Ministarstvo zaštite životne sredine i ekologije, Ministarstvo finansija, Ministarstvo energetike, Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo privrede. Ovakvim pristupom, koji bi morao biti potpuno transparentan i predočen lokalnim samoupravama, detaljno bi se procenile štete i dobiti od konkretnog projekta, u finansijskom i svakom drugom smislu. Neophodno je završiti sa praksom tajnih ugovora i sporazuma između nosilaca javnih funkcija i rudarskih kompanija, ekstenzivnom eksproprijacijom zemlje građana u korist stranih investitora, nepoštovanjem zakona iz oblasti zaštite životne sredine, odsustva procene koliko je i da li je supstitucija poljoprivredne prakse i turizma u prirodi (ukoliko se u ove delatnosti uloži) rudarskim poslovima dugoročno finansijski isplativa za državu. Prirodni resursi su javno dobro. Pored značajnog podizanja rudne rente, potrebno je napraviti takve aranžmane da rudarske kompanije koje posluju u Srbiji budu u većinskom državnom vlasništvu i pod kontrolom države.

Cirkularna ekonomija važna je za očuvanje prirode, ali predstavlja i izvor inovativnih poslova i radnih mesta. Suština cirkularne ekonomije podrazumeva što duže korišćenje materijala i produkata u proizvodnji različitih predmeta, tj. vraćanje u upotrebu ranije korišćenih materijala u novim oblicima ili za nove svrhe. Pored toga što se kroz ovaj vid ekonomije smanjuje količina otpada i zagađenja, procesi vraćanja materijala u upotrebu (od sakupljanja i reciklaže do novih proizvodnji) generišu nove poslove koji mogu dodatno podstaći ekonomski razvoj. Država mora posebno stimulisati ovakve poslove.

Energetska tranzicija

Energetska tranzicija podrazumeva kvalitativno novo ulaganje države u energetski sistem i ima tri osnovna cilja: smanjivanje energetskog siromaštva građana koji ne mogu da obezbede potrebnu količinu energije bez ugrožavanja drugih životnih potreba, smanjivanje količine energije koja je potrebna za adekvatno grejanje i smanjivanje zagađenja životne sredine.

Smanjenje zavisnosti energetskog sistema od uglja neophodno je zbog sprečavanja enormnog zagađenja vazduha kao posledice korišćenja uglja u termoelektranama (skoro 80% svojih potreba za energijom Srbija dobija iz uglja), kao i zbog činjenice da se koristi sve lošiji kvalitet uglja, što zahteva povećanje količine ovog energenta, a posledično i sve veće zagađenje. Preusmeravanje energetskog sistema ka obnovljivim izvorima energije, kao što su energija sunca i energija vetra, mora biti osnovni cilj energetske tranzicije. Svaki od dva miliona krovova može da ima solarni panel, a svaka porodica može da proizvodi struju. Procena je da bi to umanjilo proizvodnju u termoelektranama za 50%, a investicija bi se građanima vraćala kroz umanjeni račun za struju.

Izolacija svake kuće i svakog stana u Srbiji doprinosi značajnoj uštedi energije i smanjivanju zagađenja. Direktna dobit za građane su manji računi za grejanje. Ova investicija u mere energetske efikasnosti ne mora biti subvencionisana, već kompenzovana dugoročnom otplatom kredita na godišnjem nivou manjom od godišnjih ušteda.

Unapređivanje toplovodnih i gasnih mreža u gradovima, uz besplatne priključke na daljinsko grejanje i ugradnju uređaja kojima svaka stambena jedinica plaća onoliko koliko troši, ima značajne efekte – građani će biti motivisani da štede i dobiće pravo da najzad upravljaju sopstvenim grejanjem i troškovima.

Zelena ekonomija, u projektovanom energetskom sektoru (solarni paneli, izolacija stanova i kuća, toplovodne i gasne mreže), može, prema procenama, podići PDV za 8% i stvoriti 30 000 novih radnih mesta u narednih šest do osam godina od početka tranzicije, i to kroz poslove projektovanja mreže, izvođenja građevnskih radova, proizvodnje i instalacije opreme i servisiranje uređaja.
Kroz ekonomsku reformu opisanu u Programskoj platformi, završiće se era rasprodaje domaćih resursa, finansijsko iscrpljivanje građana i temeljenje razvoja na jeftinoj radnoj snazi.

 

VI. POLJOPRIVREDA I SELO

Srbija je bila tradicionalno poljoprivredna zemlja sa velikim udelom stanovništva koji se bavi uzgojem hrane i velikim brojem sela sa ljudima generacijski povezanim sa poljoprivrednom proizvodnjom.
Degradacija statusa poljoprivrede u ekonomskoj politici države, praćena drastično smanjenim ulaganjima u kvalitet kulturnog, obrazovnog i socijalnog života na selu, uzrokovala je postepeni nestanak sela i dramatično smanjenje proizvodnje hrane u Srbiji. Strategija ulaganja u poljoprivredu jedan je od prioriteta prosperitetne Srbije i ima dva osnovna cilja: povećanje proizvodnje hrane, što će umanjiti zavisnost od uvoza kao odgovor na globalne izazove u savremenom svetu, i brigu za selo i socijalnu raznovrsnost sa svim specifičnostima različitih regiona Srbije, kao posebne demografske vrednosti našeg društva.

Višestruko povećanje agrarnog budžeta je neophodno za inicijalni oporavak poljoprivredne proizvodnje, ali i za dugoročno povećanje konkurentnosti poljoprivrednih proizvoda na evropskom i svetskom tržištu. Osnovne državne mere u smeru finansijskog osnaživanja poljoprivrede jesu povećanje subvencija po hektaru obradivog zemljišta poljoprivrednog dobra za proizvodnju biljnih kultura, đubrivo i pesticide, kao i povećanje subvencija u stočarstvu za mleko i meso, što zahteva precizne i uređene podatke u Trezoru poljoprivrednih gazdinstava.

Podrška razvoju i velikih i malih poljoprivrednih gazdinstava podrazumeva da se subvencije ne ograničavaju na maksimalnih 20 hektara, već na 100 hektara, kako je u ranijim merama bilo određeno.

Zaštita cene poljoprivrednih proizvoda od strane države neophodna je kako bi se zaštitili poljoprivredni proizvođači, a država na sebe preuzela rizik od nepovoljnih sezona u agraru ili nepovoljnog tržišta za proizvode.

Ukidanje poreza i akciza za gorivo za poljoprivredne mašine, kao i smanjenje cene goriva, nužne su mere za finansijski oporavak poljoprivrednih proizvođača i isplativost rada u poljoprivredi.

Poljoprivredni krediti za unapređivanje proizvodnje ne smeju nositi kamatnu stopu veću od 1%. U dosadašnjoj praksi, sa punim iznosom akciza i poreza na dodatu vrednost za gorivo i đubrivo, uz dodatak zarade države na izvozu poljoprivrednih proizvoda, procenjeno je da sami poljoprivrednici pune skoro celokupni agrarni budžet, tj. da država praktično ne doprinosi stimulisanju poljorivredne proizvodnje. Opstanka sela i poljoprivrede nema bez adekvatne politike agrara.

Sistem navodnjavanja i odvodnjavanja zahteva ozbiljno i temeljno planiranje i državna izdvajanja, posebno važno u eri klimatskih promena i epizoda ekstremnih padavina, suša i temperatura. Umesto da godišnji uspesi i neuspesi poljoprivredne proizvodnje, pa i opstanak poljoprivrednika na selima, zavise od vremenskih prilika, nužno je sistemski urediti mehanizme za ublažavanje posledica ekstremnih klimatskih događaja.

Povećanje investiranja u infrastrukturu u selima jeste važna mera kako bi se stvorili uslovi da mladi ostaju na selu, nastavljaju bavljenje poljoprivredom, osnivaju porodice i gaje svoju decu. Pored putne infrastrukture, vodovoda, kanalizacije i efikasnog javnog prevoza prema gradskim centrima, sela moraju imati razvijenu zdravstvenu službu, škole opremljene u skladu sa savremenim standardima, kao i kulturne centre (domove kulture) u kojima se javni život zajednice može kvalitetno odvijati.

Osnivanje zadruga koje će okupljati poljoprivrednike u lokalnim sredinama omogućava zajednička planiranja u agraru onih koji direktno učestvuju u poslovima, zajedničke nabavke potrebnog materijala i uštede u istim, ali i zajedničko čuvanje i plasiranje proizvoda. Novi Zakon o zadrugama treba da omogući poljoprivrednim proizvođačima da kroz udruživanja optimizuju svoju proizvodnju bez nametanja lica koja su bliska vlastima i koja diktiraju poslovanje. Država može da pomogne zadrugama kroz finansijsku pomoć, ponuđena stručna savetovanja iz različitih agrarnih oblasti i podršku u apliciranju poljoprivrednika ili zadruga za EU fondove kojima se stimulišu razvojni modeli u agraru.

 

VII. ZDRAVSTVO

Zdravlje je univerzalna vrednost i vitalni resurs društva, a zdravstvena zaštita je ljudsko pravo upisano u Ustav Republike Srbije. Briga o zdravlju građanki i građana ne sme biti sagledavana kao izdatak za državni budžet ili prilika za sticanje profita, već kao ulaganje u osnaživanje temelja države i njenu budućnost. Srbija je zemlja sa najvišom stopom smrtnosti u Evropi (14.6 naspram 10.4 ljudi na 1000 stanovnika u EU) i najkraćim očekivanim životnim vekom (75.9 naspram 81 godine u zemljama EU) i pored činjenice da se po broju novoobolelih od različitih bolesti nalazi u proseku evropskih zemalja.
Navedeni podaci, kao i procena da svaki peti stanovnik nije dobio potrebnu zdravstvenu uslugu zbog finansijskih razloga, dugog čekanja na preglede/terapiju ili udaljenosti zdravstvene ustanove, govore o devastiranom zdravstvu i nebrizi države za svoje stanovništvo. Za okretanje ovog negativnog trenda neophodno je da se zdravstvo izgradi na principima odgovornosti, solidarnosti, efikasnosti i finansijske održivosti, što zahteva sveobuhvatnu reformu u svim segmentima zdravstvenog sistema: organizaciji i upravljanju, finansiranju zdravstvene zaštite, optimizaciji kapaciteta, ljudskim resursima, javnom zdravlju, politici lekova i integraciji privatnog sektora u zdravstveni sistem.

Stabilan i uvećan budžet za zdravstvo je preduslov za strateško planiranje i razvoj zdravstvenog sistema. Fluktuirajuća naplata doprinosa u kasu RFZO i zavisnost zdravstvenog budžeta od političke volje nikada ne zadovoljavaju potrebe stanovništva i dovode do toga da skoro polovinu zdravstvenih usluga (pregleda, lekova i medicinskih sredstava) građanke i građani plaćaju sami, uprkos zdravstvenom osiguranju, a sve to uzrokuje ogromnu nejednakost u pristupu lečenju među ljudima, zavisno od njihovih primanja.

Uplata doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje od strane svih zaposlenih i poslodavaca, srazmerno ostvarenim prihodima, njihovo prikupljanje u jedinstveni zdravstveni fond, čini mehanizam za plaćanje troškova zdravstvene zaštite održivim za sve građane kojima je potrebna. Disciplinovanu naplatu doprinosa moraju obezbeđivati poreski organi države. Zdravstvena zaštita mora biti dostupna svima, a teret njenog finansiranja solidarno snose svi građani Srbije.

Opremanje i investiciono održavanje javnih zdravstvenih ustanova, kao i finasiranje posebnih programa zdravstvene zaštite od opšteg značaja, mora ostati u nadležnosti osnivača, tj. države, autonomne pokrajine i lokalne samouprave. Ulaganje u zdravstvenu infrastrukturu projektuje se koristeći jasne parametre trenutnog kapaciteta i potreba, ali i zasnovano na budućim projekcijama stanja, umesto na stihijskim i često koruptivnim motivima političara na vlasti.

Homogenizacija zdravstvenog sistema podrazumeva uvezivanje državnog i privatnog sektora. Privatno zdravstvo može dobiti značajnu ulogu u pokrivanju zdravstvenih potreba građana ukoliko se funkcionalno integriše u mrežu zdravstvenih ustanova i sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja.

Racionalizacija mreže javnih zdravstvenih ustanova zasniva se na sistemu u kom je moguće zadovoljiti dve trećine zdravstvenih potreba stanovništva u domovima zdravlja koji moraju biti fizički, geografski i ekonomski dostupni svima. Za ove potrebe nužno je razvijati specijalističke ambulante u domovima zdravlja. Marginalizacija primarne zdravstvene zaštite, kojoj su mesto ustupile ustanove sekundarne i tercijarne zdravstvene zaštite, dovela je do ogromnih troškova i dugih lista čekanja pacijenata. Fokusiranjem na razvoj domova zdravlja, pa i privatne prakse u jedinstvenom sistemu zdravstvenog osiguranja, kao i odgovarajućom geografskom raspoređenošću ustanova srazmerno gustini naseljenosti, unaprediće se i kultura preventivnih pregleda i pravovremeno lečenje.

Plansko ulaganje u medicinsku opremu, u skladu sa uočenim i planiranim potrebama, usklađenim sa demografskim trendovima i geografskom distribucijom stanovništva, osigurava da građanima budu dostupni adekvatna dijagnostika i lečenje. Stara i malobrojna oprema, dostupna trenutno našim građanima, ne zadovoljava minimalne kriterijume kvantiteta, kvaliteta i bezbednosti.

Baza objedinjenih podataka, napravljena pouzdano u skladu sa svim standardima zaštite podataka o ličnosti, u koju bi se slivali podaci o pruženim uslugama, evidentiranim bolestima i povredama iz javnih i privatnih zdravstvenih ustanova, nužna je za valjanu procenu zdravlja populacije, analizu rizika i planiranje, kao i donošenje odluka zasnovano na činjenicama.

Medicinsko osoblje, lekari i medicinski tehničari, zaslužuju značajno veće poštovanje u društvu, kroz višestruko povećanje primanja i značajno bolje uslove rada. U tom smislu, potrebno je pratiti svetske trendove razvoja nauke i tehnike kroz nabavke odgovarajuće opreme, ali i povećati broj zaposlenih lekara i medicinskih tehničara – u Srbiji svaki peti zaposleni u zdravstvenom sistemu je nemedicinski radnik, dok u EU taj broj ne prelazi 15%; u Srbiji je broj lekara u konstantnom padu i trenutno iznosi oko 280 lekara na 100 000 stanovnika, a u EU oko 360 lekara na isti broj stanovnika; broj medicinskih sestara u Srbiji je 590 na 100 000 stanovnika, dvostruko manje nego u npr. Nemačkoj. Struktura specijalnosti lekara zahteva ozbiljnu analizu, uzimajući u obzir deficit ljudskih
resursa i pojedinih specijalnosti, odlazak lekara iz zemlje, geografski raspored ustanova, kao i starosnu strukturu u kojoj dominiraju lekari stariji od 45 godina, do čega je dovelo decenijsko odsustvo dugoročnog planiranja u zdravstvenom sistemu. Jedna od mera za unapređivanje ekspertize lekara, ali i stimulisanje njihovog ostanka u Srbiji, podrazumeva plansko slanje doktora na dalja usavršavanja u svetski poznate klinike.

Građani u centru je princip organizovanja zdravstvenog sistema u kome rad i rezultati Ministarstva zdravlja, RFZO i svake zdravstvene ustanove moraju biti javni, pacijentima se pruža mogućnost da ostvare sva svoja prava i utiču na rad preko Zaštitnika prava pacijenata ili lično, a uslovi dijagnostike i bolničkog lečenja moraju zadovoljavati sve savremene higijenske i nutricionističke standarde. Korupcija u zdravstvu, koja najviše pogađa građane, mora biti strogo sankcionisana.

Depolitizacija i decentralizacija zdravstvenog sistema podrazumeva podizanje neophodne autonomije upravljanja zdravstvenim ustanovama kako bi se sprečila praksa po kojoj su rukovodeći kadrovi upućeni na poslušnost nadležnim političarima i posledično su destimulisani ili sprečeni da svoje ustanove unapređuju, već se upravlja neplanski, stihijski i u skladu sa kratkoročnim politički očekivanim ciljevima.

Politika lekova mora biti planska, usklađena sa demografskim i geografskim kriterijumima otvaranja apoteka, ali i sa potrebama građana u kontekstu liste lekova koji se plaćaju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja i prate nove farmaceutske trendove. Centralizovane javne nabavke nisu se pokazale adekvatnim rešenjem budući da su dovele do monopolizacije pojedinih proizvođača i veledrogerija, a neregulisano tržište apotekarske delatnosti uzrokovalo je propadanje najvećeg broja prethodno profitabilnih državnih apotekarskih ustanova.

 

VIII. OBRAZOVANJE I NAUKA

Obrazovanje je fundamentalni pokretač razvoja građanskog, humanog, pravednog i ekonomski stabilnog društva. Cilj obrazovanja mora biti emancipacija i osnaživanje sposobnosti kritičkog i kreativnog mišljenja mladih ljudi, tj. formiranje građana koji razumeju sopstvene uloge, potencijale i odgovornosti u savremenom društvu. U uslovima ubrzanog društvenog i tehnološkog razvoja, fleksibilne kompetencije imaju daleko veću vrednost od pasivnog akumuliranja petrifikovanog znanja.
Opšti društveni interes jeste izgradnja zajednice koja će biti zasnovana na kompetentnim slobodnim građanima. Reforma obrazovnog sistema mora se zasnivati na najboljem interesu društva i ozbiljnim dugoročnim analizama koje prevazilaze svaki pojedinačni politički trenutak. Poboljšanje položaja obrazovanja u društvu obuhvata nekoliko fundamentalnih elemenata i mora se postaviti u temelje našeg budućeg razvoja.

Vraćanje autoriteta obrazovne struke u zajednici nužno je da bi se percepcija znanja i obrazovanja u zajednici unapredila. Na odgovorna mesta za kreiranje i sprovođenje obrazovnih politika, od ministra prosvete do lokalnih tela, moraju biti postavljani ljudi koji se bave obrazovanjem i strategijama obrazovanja. U proteklim decenijama, Ministarstvo obrazovanja bilo je veoma nisko na listi prioriteta u raspodeli vlasti među strankama i potpuno marginalizovano, što je dovelo do degradacije sistema sa dalekosežnim posledicama po budućnost društva. Podizanje značaja znanja u modernom i demokratskom društvu mora biti glavni zadatak i u drugim oblastima delovanja, pre svega u medijima koji značajno utiču na kreiranje javnog mnjenja.

Višestruko povećanje budžeta za obrazovanje i odgovorna raspodela tog budžeta u skladu sa strateškim obrazovnim dokumentima ima za cilj dugoročno poboljšanje ove temeljne društvene delatnosti. Povratak amaterskog sporta u škole povećava fizičku aktivnost dece i prihvatanje zdravih stilova života.

Obrazovanje za sve jeste osnovna mera koju država mora preduzeti da bi se povećao nivo elementarne i funkcionalne pismenosti stanovništva, a koji se danas nalazi na veoma niskom nivou.
Kao obavezni nivo obrazovanja, osnovnoškolsko obrazovanje mora biti besplatno za svu decu, uključujući knjige i materijale i pribor za školu. Potrebno je raditi i na konceptu obaveznog srednjoškolskog obrazovanja. Cilj besplatnog obrazovanja jeste uključivanje svih društvenih grupa – siromašnih i marginalizovanih stanovnika Srbije – u obrazovni sistem kako bi se smanjile nejednakosti, omogućio izlazak iz kruga siromaštva i maksimalno izjednačile startne mogućnosti za razvoj ličnosti.

Položaj nastavnika i vaspitača mora biti značajno poboljšan kako bi opterećeni, nezadovoljni i obespravljeni stručnjaci postali motivisani prosvetni radnici. Umesto plata koje su u visini ili ispod republičkog proseka, povećanje zarada i mogućnost napredovanja srazmerno kvalitetu rada vraća ljudsko dostojanstvo i motivaciju nastavnicima i vaspitačima, a mlade ljude stimuliše da prosveta postane njihov životni poziv. Sigurnost rada u školama još je jedan preduslov za kvalitetan rad, što je sada narušeno kroz normiranje koje neke nastavnike raspoređuje na rad u više škola, opterećuje planiranje rada i privatno vreme i onemogućava vezivanje za kolektiv i učenike čije se napredovanje kroz obrazovni proces mora pratiti.

Unapređivanje stručnosti nastavnog kadra jeste mera koja će omogućiti da se u školama prate savremeni trendovi u metodici nastave i unose nova znanja iz nauke. U tom smislu, potrebno je pružiti svaku podršku nastavnicima u pohađanju programa stručnog usavršavanja, jače povezati univerzitetske i školske profesore i uključiti institucije kulture u nastavni proces. Svaki projekat koji će podići kvalitet teorijske i praktične nastave, kao i nivo kulturnog sazrevanja učenika, mora biti podržan.

Dualno obrazovanje ne može biti prihvatljivo u obliku koji je predviđen u dosadašnjim planovima budući da u potpunosti zanemaruje znanje i učenje i predstavlja model radnog iskorišćavanja dece u fabrikama za niskokvalifikovanu radnu snagu. Samo temeljno obrazovanje može izgraditi svesne i kritične ljude sa fleksibilnim kompetencijama kao neophodnost za očekivane promene poslova u budućnosti, sa napretkom nauke i tehnike. Zadatak države nije da proizvodi niskokvalifikovanu radnu snagu za bogate poslodavce. Mora se promeniti trend po kom u Srbiji gimnazije pohađa značajno manji procenat dece u odnosu na evropske države, što jasno ukazuje na manju ambiciju za visokoškolsko obrazovanje.

Stimulisanje aktivnosti čiji sadržaji podstiču učenje, negovanje i praktikovanje vrednosti tolerancije i prihvatanja različitosti neophodno je u vrtićima i školama s obzirom na stepen povećanja agresije u odnosima među decom i mladima.
Mrežu škola i predškolskih ustanova potrebno je unaprediti tako da svakom detetu u Srbiji bude obezbeđena dostupnost vaspitno-obrazovnim institucijama – u fizičkom, geografskom i ekonomskom smislu. Jednaka dostupnost predškolskog sistema svoj deci u Srbiji mora se ostvariti kroz izgradnju novih vrtića, ali i uključivanjem privatnih predškolskih ustanova uz nadoknadu države.
Dostupnost školama je posebno ugrožena u delovima Srbije sa malo stanovnika i dece, gde su se škole ugasile. Na svaki način je neophodno obezbediti školovanje i u tim regionima, bilo kroz ponovno pokretanje škola ili organizovanjem školskog prevoza. Formiranje mreže vaspitno-obrazovnih ustanova zahteva detaljnu analizu postojećeg i projekciju budućeg stanja.

Uključivanje dece iz osetljivih/marginalizovanih grupa u predškolski i školski sistem od posebne je važnosti u socijalno odgovornoj državi budući da se na taj način značajno povećava njihovo prisustvo u daljem školovanju iz kog su u danas u velikoj meri isključena. Inkluzija dece u školski sistem zahteva razvijanje mreže pratilaca, kako bi se u punoj meri ostvarili dečji potencijali. U cilju ostvarivanja ovog zadatka, moraju se organizovati mreže socijalnih institucija, lokalnih službi i nevladinih organizacija.

Stipendiranja nadarenih i dobrih učenika i učenika iz siromašnih porodica jeste model koji podiže zainteresovanost dece za obrazovanje i stimuliše upisivanje siromašne dece u gimnazije koje predstavljaju najznačajniji put ka visokom obrazovanju. Na ovaj način dugoročno se utiče na smanjivanje socijalne segregacije u društvu.

Decentralizacija i depolitizacija obrazovnog sistema podrazumeva suštinsku promenu obrazovne politike u Srbiji. Potrebno je doneti novi paket obrazovnih zakona (Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakon o izmenama i dopunama zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju, Zakon o izmenama i dopunama zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, Zakon o izmenama i dopunama zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, Zakon o dualnom obrazovanju), koji su 2017. godine doveli do potpune centralizacije obrazovnog sistema. Umesto da Vlada RS, Ministarstvo prosvete i ministar lično imaju potpunu slobodu odlučivanja o svakom aspektu obrazovanja – od formiranja Nacionalnog prosvetnog saveta i školskih odbora, postavljanja i otpuštanja direktora, do donošenja odluka o nastavnim planovima i programima i odobravanju udžbenika, prosvetu treba vratiti u ruke struke i onih koji su sa školama direktno povezani – učenicima, nastavnicima i roditeljima. Zapošljavanje ljudi i izbor rukovodećih kadrova u prosvetnim ustanovama ne sme biti povezan sa partijom na vlasti, već sa biografijama, profesionalnim ugledom i ugledom pojedinaca u lokalnoj zajednici.

Autonomija nastavnika i vaspitača u izvođenju vaspitno-obrazovnih programa jedan je od aspekata decentralizacije i podrazumeva smanjivanje količine administrativnog rada kojima su nastavnici nepotrebno opterećeni, umesto ulaganja u kreativnost predstavljanja sadržaja i interaktivni rad sa decom.

Visokoškolsko obrazovanje i nauka

Formiranje kadrova za poslove koji zahtevaju visoke kvalifikacije jeste preduslov za ekonomski i društveni razvoj društva. Odgovornost države u ovom domenu je nesporna i zahteva duboku analizu postojećeg stanja u kontekstu neophodnih kadrova u različitim oblastima delovanja – od obrazovnih, društveno i kulturno povezanih poslova i zadataka, do prirodno-tehničkih nauka koje imaju prevashodni uticaj u razvoju privrede i obrazovanja. Osnovni cilj reforme obrazovanja jeste povećanje broja visokoobrazovanih članova društva. Razvijanje nauke i finansiranje naučne delatnosti ima direktan uticaj na razvoj univerziteta budući da se jedino na taj način mogu pratiti svetski trendovi u nauci i implementirati u znanje i privredu u našoj zemlji.

Provera validnosti diploma u poslednjih nekoliko decenija nužna je za ponovnu izgradnju poverenja u znanje i struku. Potrebno je oštro zakonski sankcionisati pojedince i ustanove koji su zloupotrebili ugled i značaj ispita i diploma kupovinom ili prodajom istih. Korupcija u višem i visokom obrazovanju mora biti zaustavljena.

Ponovna akreditacija viših i visokoškolskih institucija, bez obzira na to da li su državne ili privatne, neophodna je kako bi se procenio kvalitet nastavnog kadra i kvalitet znanja koji diplome ovih institucija nose. Mora se prestati sa praksom favorizovanja diploma sumnjivih privatnih fakulteta u javnoj upravi i javnim preduzećima.

Autonomija univerziteta mora biti u potpunosti poštovana i unapređena kako bi se povećalo i osnažilo učestvovanje univerzitetskih nastavnika i studenata u društvenim kretanjima. Akademska zajednica je osnovni izvor ljudi koji mogu voditi društvo i državu u smeru progresa i reagovati na društvene devijacije. Promena Zakona o visokom obrazovanju ima za cilj odbacivanje svih promena Zakona iz 2017. godine po kojima je značajno sužena autonomija univerziteta, centralizovano upravljanje i povećan uticaj stranaka na vlasti preko imenovanja ministra i drugih nadzornih tela.
Određivanje sastava Akreditacionog tela takođe mora biti zaštićeno od upliva politike, korupcije i interesa stranaka na vlasti, nasuprot rešenjima u Zakonu iz 2017.

Standard studenata mora biti na prihvatljivom nivou – cene u studentskim domovima i menzama minimalne i pod subvencijom države, gradski prevoz besplatan, a međugradski državno subvencionisan. Dostupnost studentskim domovima se treba povećati proširivanjem kapaciteta.

Stipendiranje studenata iz siromašnih porodica mora se pomoći kroz posebne programe u koje se uključuje i privreda. Dodatno, koncept pozitivne diskriminacije pri upisima na visoke škole i fakultete treba unaprediti i proširiti. Na ovaj način se mogu obezbediti izjednačene polazne pozicije za školovanje većeg broja studenata i otvoriti prostor za lični razvoj bez opterećenja poreklom ili invaliditetom. Stipendiranje najboljih i najuspešnijih studenata je praksa koju treba unaprediti u svrhu stimulisanja izuzetnosti.

Plaćanje studija treba regulisati u korist standarda studenata i njihovih porodica. Jedan od meritokratskih pristupa u obrazovanju jeste upisivanje svih brucoša, koji zadovolje kriterijume znanja, na budžetsko plaćanje, da bi se nakon prve godine i narednih godina studija odredio nastavak budžetskog ili prelazak na samostalno finansiranje studenata na osnovu uspeha studiranja (uz kontinuitet stipendiranja studenata iz siromašnih i marginalizovanih grupa). Cene studija koje plaća država ili pojedinac moraju biti usaglašene sa realnim troškovima svakog studijskog programa.

Olakšavanje nostrifikacije diploma stranih univerziteta predstavlja meru za stimulisanje povratka svršenih studenata u Srbiju, kao i olakšavanje pronalaženja posla po meritokratskom principu, kako na univerzitetima i naučnim institutima, tako i u privredi.

Nauka je osnova za napredak zajednice u društvenom, tehnološkom i privrednom kontekstu.
Razvoj broja i raznovrsnosti naučnih projekata koje finansira država mora biti unapređen kako bi se omogućilo uključivanje većeg broja istraživača na institutima i fakultetima u naučni rad. Ova mera podrazumeva povećanje budžeta za nauku. Uključivanje privrede u finansiranje naučnih projekata može biti zakonska obaveza za preduzeća sa visokim profitom (što se treba definisati nakon odgovarajuće analize).

Ukidanje mera ograničavanja broja novih ljudi koji se zapošljavaju u naučno-istraživačkim organizacijama, posebno mladih, osigurava ostanak visokoobrazovanih ljudi u zemlji. Zarade naučnika ne smeju biti ponižavajuće, moraju obezbediti dostojanstven život najobrazovanijem delu društva i biti srazmerne uspehu u naučnom radu, koji bi se proveravao i merio svake godine.

 

IX. KULTURA

Društvo je stabilno i slobodno onoliko koliko je razvijena i razgranata njegova kultura. Kultura jedne zajednice mora čuvati i negovati zaostavštinu, tradiciju i jezik svojih naroda promovisanjem kulturnih artefakata u umetnosti, arhitekturi i književnosti, kao i stimulisanjem stvaranja novih dela i objekata koji se oslanjaju na istoriju i tradiciju. Kao čuvar identiteta jednog društva, kultura ima velike zadatke u istorijskom pamćenju svog razvoja. Kultura mora biti i savremena, inovativna, slobodna i otvorena za novo vreme i nove trendove u svakoj svojoj oblasti, jer samo se tako može razvijati, iskazivati svoj značaj za čitavo društvo i negovanje tolerancije, ali i ostvarivati svoj uticaj na svetske procese i svetsku kulturnu baštinu. Uloga kulture je i da bude društveno angažovana, tj. da kroz svoje izražavanje razvija kritičku svest i kritički se osvrće na sve društvene događaje i devijacije. Društvo može napredovati samo ukoliko razume značaj kulture za svoju prošlost i svoju budućnost.

Strategija razvoja kulture predstavlja važan korak u sagledavanju pozicije kulture u društvu, postavljanju prioritetnih oblasti i projekciji budućnosti. Izrada strategije mora okupiti najuglednije kulturne radnike, univerzitetske profesore i stručnjake, koji neće biti politički postavljeni ili ideološki opterećeni. Racionalno i ozbiljno pristupanje ovom zadatku, uz sagledavanje svih društvenih faktora, u velikoj meri može obezbediti ispravan i sveobuhvatni razvoj i kulture i čitavog društva.

Povećanje budžeta za kulturu nužno je za inicijalno, ali i dugoročno poboljšanje u ovoj fundamentalnoj oblasti ljudskog delovanja. Pored preraspodele unutar budžetskih sredstava, kako državnog tako i regionalnih, pokrajinskog i lokalnih, kojima bi se povećao procenat izdvajanja za kulturu, zakonski regulisana obaveza privrednih subjekata, uz poreske olakšice, da ulažu u kulturu mogla bi značajno uvećati sredstva koja su na raspolaganju različitim kulturnim projektima.

Depolitizacija i deideologizacija komisija za dodelu sredstava za projekte iz kulture predstavlja važan korak za razvoj svih oblasti u kulturi. Umesto članova političkih stranaka i ideološki obojenih pojedinaca, ugledni i priznati kulturni radnici svoje odluke zasnivaju na kriterijumima kreativnosti i umetničke vrednosti. Na ovaj način se obezbeđuje sagledavanje i stimulisanje celokupnog opsega zadataka kulture – i očuvanje tradicionalnih elemenata i razvoj savremenih kulturnih pravaca i vrednosti.

Međunarodni projekti iz kulture moraju biti prepoznati kao važan izvor finansiranja i plasiranja kulturne delatnosti iz Srbije u svet. Podrška države i aktivnost srpskih ambasada (kompetentnih kulturnih atašea) širom sveta može višestruko unaprediti kulturni razvoj u zemlji i van nje.

Kulturna infrastruktura širom zemlje mora biti višestruko unapređena. Nekada veoma razvijena mreža kulturnih centara, pozorišta, bioskopa, domova kulture, kulturno-umetničkih društava širom zemlje decenijama je propadala. Najveći broj ovih institucija više ne postoji, posebno u manjim mestima. Shvatanje kulture kao isključivo profitabilne delatnosti, a ne obaveze države i lokalne zajednice koje brinu o svojoj budućnosti, dovela je do rasturanja društveno odgovorne kulturne politike. Razvoj kulture i ponovno kulturno opismenjavanje stanovništva zahteva obnovu ovih centara i stimulisanje kulturnih dešavanja u njima. U tom smislu, sredstva se moraju uložiti u revitalizaciju objekata koji su nekada bili institucije kulture ili napuštenih zgrada koje se mogu pretvoriti u galerije, biblioteke, knjižare, ateljee, pozorišne scene, umetničke kolonije, itd.

Podrška udruženjima samostalnih umetnika i amaterskih trupa, iz državnih, pokrajinskog i/ili lokalnih budžeta, kao i donacijama iz privrede, može značajno povećati dinamiku kulturnih dešavanja u celoj zemlji. Projekti finansiranja putovanja umetničkih/kulturnih karavana mogu dovesti važne elemente kulture u svako zabačeno mesto.

Razvoj kulturne i obrazovne saradnje sa regionom, Evropom i svetom ima višestruki efekat na integraciju našeg društva i kulture u savremene tokove. Kroz finansiranje slanja naših umetnika u inostranstvo, kao izlagača svojih dela ili studenata umetnosti, ili organizovanja okupljanja, festivala, kulturnih salona, letnjih škola u Srbiji, obezbeđuje se povezivanje i saradnja, ali i svest o toleranciji i suživotu različitih kultura i kulturnih pravaca.

Projekti za inkluziju i osnaživanje osoba sa invaliditetom važni su socijalni elementi društva kroz uključivanje svih i pružanje uslova za ostvarivanje punog potencijala svake osobe u društvu.
Umetnički razvoj doprinosi kognitivnim i kreativnim kapacitetima svake osobe.

 

X. DRŽAVA ZA MLADE I BUDUĆNOST

Mladi su budućnost svake države. Poslednjih nekoliko decenija mladi u Srbiji žive siromašno i obespravljeno u poređenju sa mladim ljudima u evropskim državama. Samo 0.08% se iz budžeta Republike Srbije izdvaja za mlade i omladinsku politiku, dok 49% njih želi da ode iz zemlje. Da bi se smanjile tendencije odlazaka nužno je mladim ljudima ponuditi konkretne politike i rešenja za njihove probleme.

Politička inkluzija mladih podrazumeva temeljno političko obrazovanje i razumevanje političkog života, činilaca i procesa, zbog čega je izrazito važno uvođenje predmeta „Obrazovanje za demokratsko građanstvo“ i „Obrazovanje za ljudska prava“ u srednjoškolski plan i program. Ovi nastavni predmeti jasno su definisani Poveljom Saveta Evrope o obrazovanju za demokratsko građanstvo i obrazovanju za ljudska prava. Uključivanje mladih u sistem odlučivanja treba povećati uspostavljanjem zakonske kvote od 10% kandidata i kandidatkinja starosne dobi od osamnaest do trideset godina na izbornim listama za republički, pokrajinski, i lokalne parlamente. Potrebno je i osnivanje zasebnog skupštinskog odbora čije bi osnovno usmerenje bilo bavljenje problemima mladih, a čiji bi članovi bili poslanice i poslanici starosne dobi do 30 godina.

Povećanje broja i iznosa različitih stipendija kako bi obrazovanje i usavršavanje bilo široko dostupno mladima. Ukidanje politike diskriminacije na univerzitetima, a koja podrazumeva uskraćivanje budžetskog statusa po osnovu zaposlenosti studenata, omogućava veće uključivanje siromašnijih studenata u visoko obrazovanje. U cilju zaštite prava i interesa mladih u obrazovnom sistemu, nužno je derogirati trenutni zakon o studentskom organizovanju, na osnovu kog se na fakultetima i univerzitetima formiraju partokratski parlamenti čija je smenjivost praktično nemoguća.

Sistem socijalne sigurnosti mladih mora rešiti ključne probleme, a to su osamostaljivanje, nezaposlenost i težak ekonomski život. Razvijanje sistema plaćenih učeničkih i studentskih praksi, usklađenih sa zahtevima minimalne potrošačke korpe, kao i subvencionisanje radnih mesta za koja ne postoje zahtevi prethodno stečenog radnog iskustva, važni su za početak odraslog i odgovornog života mladih u svojoj zemlji. Pomoć mladima sa invaliditetom i teškoćama u izgradnji nezavisnog života jeste stimulisanje njihovog zapošljavanja i organizovanje mesta stanovanja, sa spoljašnjim pomoćnicima, ukoliko je to potrebno, koje finansira država. Kvalitetan život svih studenata, nezaposlenih i socijalno ugroženih mladih, podrazumeva i javno finansiranje i sufinansiranje važnih ekonomskih, kulturnih i intelektualnih potreba, poput cena saobraćajnog prevoza (besplatan gradski i sufinansiran međugradski prevoz u iznosu od minimalnih 30%), obroka u menzama, cena pristupa kulturnim sadržajima (pozorišta, bioskopi, muzeji, i sl).

 

XI. ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE

Kvalitet životne sredine neraskidivo je povezan sa ljudskim zdravljem, ekonomskim razvojem i širokim spektrom ljudskih prava. Deklaracija Ujedinjenih nacija iz 2010. godine, kao i Ustav Republike Srbije, prepoznaju pravo na zdravlje, čist vazduh i čistu vodu kao deo korpusa osnovnih ljudskih prava. Agenda 2030 za održivi razvoj sagledava povezanost životne sredine sa svim aspektima ljudskog života kao nužno uputstvo za razvoj društava koja žele da obezbede svoj opstanak, a civilizacijski potencijal svake pojedinačne zajednice prepoznaje u podacima o očuvanosti kvaliteta vode, zemlje i vazduha, kao i u stanju biodiverziteta na geografskoj površini koje društvo naseljava. Uzimajući sve navedeno u obzir, uključujući i činjenicu da je Srbija potpisnica mnogih međunarodnih konvencija, jasno je da zaštita životne sredine predstavlja jedan od najvažnijih zadataka naše države.
Teritorija Srbije ima raznovrsno prirodno bogatstvo (biodiverzitet i mineralne sirovine), ali je ono prisutno u relativno malim količinama i raspoređeno mozaično (na ograničenim površinama).
Dosadašnja politička i privredna praksa podrazumevala je bahat i isključivo merkantilni odnos prema prirodnim resursima dovodeći do alarmantnih zagađenja vazduha, vode i zemljišta, kao i do velikog uništavanja živog sveta. Ostvarene i planirane eksploatacije rudnih bogatstava, mineralnih i vodnih resursa ogromnih su razmera. Visok nivo eksploatacije prirodnih bogatstava lako je dovesti u vezu sa niskim rudnim rentama i nebrigom države o životnoj sredini, što je veoma privlačno za strane kompanije i domaće tajkune. Balkanske zemlje jesu mesto za deponovanje otpada, a među njima Srbija prednjači sa 70% otpadne plastike koja se koristi u energetske svrhe, a koja, zajedno sa gumom, uljem i komunalnim otpadom, otpušta gasove sa brojnim supstancama štetnim po zdravlje
stanovnika. Pored sopstvene zastarele industrije, država dozvoljava stranim investitorima da donose najprljavije tehnologije bez obaveze poštovanja zakonskih normi iz oblasti zaštite životne sredine. U Srbiji se zakonski ne prepoznaje ni obaveza skupe sanacije i remedijacije zagađenih prostora nakon zatvaranja postrojenja, čime je projektovani profit kompanija još veći, a Srbija još privlačnija za strane investitore. Takve prakse moraju se prekinuti. Vitalni resursi naše zemlje moraju biti sačuvani, a zaštitu prirode, njenu obnovu i otklanjanje uzroka i posledica prekomernog zagađivanja treba definisati kao nacionalne prioritete Srbije. Politika države mora biti zasnovana na održivosti u svim procesima korišćenja prirodnih resursa.

1Deo programa stranke ZAJEDNO! koji se odnosi na Zaštitu životne sredine, napisan je na osnovu dokumenta „Zelena povelja“ nastalog radom akademika, profesora i stručnjaka iz Skupštine slobodne Srbije. Ovaj dokument se može smatrati Ekološkim ustavom Republike Srbije. Link ka dokumentu: http://skupstina.com/2021/04/zelena-povelja-srbije/

Sprovođenje zakona i ratifikovanih međunarodnih konvencija predstavlja osnov za uvođenje reda u postupanja industrije i privatnih lica. U tom smislu, kaznena politika mora biti oštra, a kazne veoma visoke, kako bi se destimulisalo neodgovorno ponašanje prema životnoj sredini i zdravlju građana. Slobodni mediji su važni za informisanje građana o zagađivačima, zagađenosti, šteti po zdravlje stanovnika i kršenju zakonskih regulativa iz ove oblasti.

Prestanak amnestiranja stranih investitora i davanja netransparentnih koncesija kompanijama za eksploataciju ruda i mineralnih sirovina važni su za projekciju održivog razvoja. Svaki dolazak bilo koje firme mora biti javan i podrazumevati obavezu zaštite životne sredine, kao i obavezu naknadne sanacije i remedijacije predela. Prilikom donošenja odluke o koncesiji, mora se napraviti precizna kalkulacija u kojoj se sagledavaju cene narušavanja prirodnih ekosistema, poljoprivrednog i šumskog zemljišta, naselja i gubitaka za domicilno stanovništvo.

Princip održivog razvoja (u skladu sa UN deklaracijom Agenda 2030) mora se promovisati kroz adekvatnu ugradnju ekoloških politika u strateška javna dokumenta u oblasti energetike i rudarstva, saobraćaja, urbanizma, građevinarstva, industrije, poljoprivrede, turizma i ostalih delatnosti. Stručna i naučna revizija dosada urađenih štetnih projekata nužna je za popravljanje zatečenog stanja.

Harmonizacija privrednog razvoja i ekološke politike podrazumeva da je razvoj privrede racionalno usklađen sa imperativom očuvanja prirode i životne sredine. Takav pristup nužno zahteva intersektorku saradnju ministarstava, ali i povezivanje nauke sa privredom. U tom smislu, naučne, akademske i stručne institucije moraju učestvovati u donošenju harmonizovanih odluka i preciznim procenama isplativosti. Građani moraju imati uticaj na odluke, samostalno ili preko kredibilnih aktivističkih grupa, ali svakako kroz transparentan proces odlučivanja.

Energetska tranzicija je obaveza države koja mora uzeti u obzir održivost, stanje i unapređenje prirode i životne sredine. Umesto korišćenja fosilnih goriva (posebno lignita) mora se preći na korišćenje obnovljivih izvora energije: Sunčevu i geotermalnu energiju, energiju dobijenu iz biomase (poljoprivrede) i delimično energiju vetra. Državnim podsticanjem ulaganja u energetsku efikasnost smanjuje se potreba za energijom i zagađenje. Radnu snagu koja radi na eksploataciji fosilnih goriva treba uposliti u oblasti energetike iz obnovljivih izvora.

Redefinisanje politike stimulansa podrazumeva podsticanje i finansiranje projekata i preduzetničkih inicijativa zasnovanih na cirkularnoj ekonomiji u kojoj se otpadni materijali koriste kao resurs za dobijanje novih vrednosti, čime se smanjuje eksploatacija iz prirode i umanjuje količina otpada.

Kontrola potrošnje ekoloških sredstava, tj. sredstava dobijenih od tzv. ekološkog dinara (taksi i fondova), zasniva se na transparentnosti i korišćenju isključivo za poboljšanje stanja životne sredine. Preciziranje trenutno nedefinisanih gornjih emisionih granica i revidiranje akcizne politike u vezi s tim, destimulisaće zagađivače da zagađuju okolinu. Kontrolni mehanizmi moraju biti pod ingerencijom nezavisnih tela.

Ekološki monitoring, tj. praćenje kvaliteta vazduha i vode, njihovog efekta na zdravlje i obaveštavanje javnosti (odredbe deklaracije UN o održivom razvoju) moraju biti kontinuirani i usaglašeni sa međunarodnim indikatorima zagađenja. Značajno je višestruko pooštriti kaznenu politiku vezanu za ugradnju efikasnih filtera za štetne gasove i materije na svim industrijskim postrojenjima.

Promet otpada, trenutno u Srbiji veoma neregulisan, zahteva nove zakonske regulative koje će trajno zabraniti uvoz otpada, jer Srbija ne sme biti deponija. Takođe, nužno je zabraniti korišćenje otpadnih materijala u energetske svrhe, kako industriji tako i privatnim licima.

Pristup tretmanu otpadnih materija zahteva temeljnu reformu. Nekoliko zadataka mora postati obaveza za svako naselje, grad, ili industrijsko postrojenje: izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih komunalnih i industrijskih voda; stroga zabrana ispuštanja opasnih supstanci u vazduh ili vodotokove; čišćenje rečnih priobalja, kanala i manjih vodotokova od čvrstog otpada i nagomilanog mulja sa velikom količinom štetnih supstanci; uvođenje obaveze separacije i reciklaže otpada za građanstvo i pravne subjekte; izgradnja fabrika za reciklažu u svakom velikom gradu i/ili regionu; sanacija i uklanjanje divljih deponija.

Zaštita vodnih resursa podrazumeva trajnu zabranu izgradnje novih i rušenje postojećih minihidroelektrana, aktivnu zaštitu vodoizvorišta, zabranu izgradnje vikendica i naselja i rušenje bespravno izgrađenih objekata u blizini vodoizvorišta i strogu zaštitu akumulacija koje se koriste za vodosnabdevanje, kao i vodotokova koji ih snabdevaju.

Zaštita prirodnih bogatstava (nacionalnih parkova, parkova prirode, specijalnih rezervata, itd.) mora biti sveobuhvatna i efikasna, bez narušavanja po volji političkih moćnika i koruptivnih poslova. Zaštićena prirodna dobra moraju se dati na staranje odgovornim institucijama i udruženjima i poslužiti za obrazovne, rekreativne i turističke sadržaje.

Pošumljavanje i ozelenjavanje jeste zadatak države koja se brine o biodiverzitetu i zdravlju građana. Obnova šumskog fonda autohtonim vrstama drveća i pretvaranje zapuštenih poljoprivrednih površina u šumske ima višestruke efekte na obnovu prirode. Odgovorna i planska urbanizacija mora uzimati u obzir uticaj na mikroklimu gradskih područja (nastanak urbanih toplotnih ostrva), kao i predvideti povećanje plavo-zelene infrastrukture (vodenih površina i vegetacije) u gradovima.

Razvoj ekološke kulture i promovisanje ekoloških vrednosti jesu odgovorni zadaci države za budućnost, jer podrazumevaju informisanje građana i edukaciju za naredne generacije. Ekološka svest građana gradi se kroz adekvatne teme u sredstvima javnog informisanja i ekološko obrazovanje, počevši od vrtića do fakulteta. Na taj način građani mogu uvideti štete od utilitarne prakse nekontrolisane eksploatacije i rasprodaje prirodnih resursa države, ali i razumeti značaj prirode i čiste životne sredine za njihovo zdravlje i razvoj društva i države.

 

XII. SPOLJNA POLITIKA

U današnjem svetu globalizovane privrede, tržišta i politike, jasno je da Srbija mora zauzeti što bolje mesto među drugim državama kako ne bi bila skrajnuta ili izbačena iz svetskih tokova i time naštetila budućnosti svoje ekonomije, obrazovanja, prirode, životne sredine, kao i mirnodopskim tendencijama koje su osnov razvoja svake moderne države odgovorne prema svom stanovništvu. Srbija je potpisnica velikog broja međunarodnih sporazuma i deklaracija, koji se često ne poštuju, i time se degradira međunarodni ugled naše države. Sa takvom praksom mora se prestati i započeti usklađivanje državne politike sa preuzetim međunarodnim obavezama. Racionalno procenjeni interesi, uz neprikosnoveno očuvanje ugleda i identiteta, moraju biti u osnovi svake političke odluke na međunarodnom polju.

Regionalna saradnja među zemaljama zapadnog Balkana jeste najvažniji cilj Srbije budući da snaga, politički i ekonomski potencijal svake države najviše zavise od njenih odnosa sa susedima. To mora biti prepoznato kao najvažniji stub spoljne politike Srbije. U tom smislu, potrebno je uložiti svaki diplomatski napor kako bi se poboljšala saradnja sa svim susednim državama u oblastima kulture, turizma, trgovine, ekonomije, obrazovanja, nauke i drugim delatnostima. Umesto deklarativnog zalaganja za status srpske manjine u ovim zemljama, na ovaj se način može postići značajno više u unapređenju njenog realnog položaja, uvažavanja i kvaliteta života. Sa mnogim susedima nekada smo delili zajedničku državu, razumemo međusobne specifičnosti i velike sličnosti, te posedujemo odličnu osnovu za dobro razumevanje i usklađivanje zajedničkih interesa. Umesto politike mržnje i ksenofobije, potrebna je politika mira i saradnje. Srbija, kao najveća zemlja u regionu, mora svojim regionalnim partnerima ponuditi prihvatljiva politička rešenja, biti lider na evropskom putu i promoter vrednosti slobodnog sveta. Pitanje Kosova i Metohije može biti rešeno samo ako to predstavlja deo dogovora sa Evropskom unijom i SAD. Tokom čitavog procesa, građani moraju biti upućeni u sva dešavanja i na kraju se neposredno o tome izjasniti. Nema istinskog rešenja za ovo, i sva druga otvorena pitanja dok ceo region ne pronađe zajedničku, održivu odbrambeno-bezbednosnu soluciju. Tek tada ćemo imati temelj za jedinstvenu razvojnu perspektivu zapadnog Balkana kao jedinstvenog ekonomskog prostora.

Punopravno članstvo u Evropskoj uniji strateško je opredeljenje naše države više decenija.
Na tom putu, zavisno od suštinskog opredeljenja stranaka na vlasti i poznavanja materije pridruživanja, Srbija je napredovala različitim tempom, a u poslednjoj deceniji skoro je sasvim zaustavljena. Posledično, naše društvo i građani udaljili su se od razumevanja značaja Evropske unije za ekonomiju, političke trendove i demokratičnost društva. Srbija je postala država sa hibridnim sistemom (kompetitivnim autoritarizmom: postoji politička kompeticija, ali su politički izbori i institucije neslobodni, a autokratske odlike vladanja su izražene) u kom su slobode i ljudska prava dramatično narušeni. Evropska unija danas jeste politički entitet sa brojnim problemima i vrlo heterogenim političkim i ekonomskim sistemima. Ipak, za budući razvoj Srbije, to je jedino političko mesto, po svojoj geografskoj lokaciji i kulturnim odrednicima, u kom se može očekivati napredak.
Pored očekivanja pomoći u ekonomskom, privrednom i finansijskom aspektu, kao i standardima očuvanja životne sredine, važnije je predviđanje da bi se ulazak Srbije u EU odrazio na konsolidovanje demokratije i ozdravljenje društvenih odnosa i ljudskih sloboda. Bliskom saradnjom sa progresivnim državama u okviru EU, Srbija može ostvariti najvažniji cilj pridruživanja – razvijanje evropskih vrednosti u sopstvenom društvu.

Profesionalizacija Ministarstva za EU integracije, uključivanje ljudi koji proces razumeju i prate, nužan su preduslov za nastavak pridruživanja. U protekloj deceniji, a u skladu sa suštinskom antievropskom politikom režima, na odgovornim mestima postavljani su u velikom broju ljudi nekompetentni za ove poslove (za neka poglavlja kasni se sa pisanjem izveštaja čitavih pet godina).
Uključivanje različitih tela i organizacija koje se bave spoljnom politikom i evropskim integracijama, kao i saradnja sa medunarodnim i domaćim stručnjacima i diplomatama, može značajno poboljšati proces pridruživanja.

Informisanje građana o različitim aspektima pridruživanja Evropskoj uniji, o napretku u ovom procesu, kao i o različitim dilemama, važno je za podizanje svesti o značaju integracije u EU za budućnost našeg društva i države. Medijskim manipulacijama u protekloj deceniji, antievropski režim uspeo je da značajno umanji podršku građana EU integracijama. Ovakav trend potrebno je preokrenuti istinitim i slobodnim informisanjem.

Profesionalizacija diplomatskog kora i Ministarstva spoljnih poslova nužna je da bi se izgradili dostojanstvo i ugled države u međunarodnim institucijama i odnosima. Poslednjih decenija, ugled i kompetencije ambasadora koje je Srbija slala u zemlje širom sveta, kao i u diplomatske misije, dramatično su opadali, što je vodilo sve manjem uticaju i učestvovanju države u međunarodnim tokovima. U skladu sa autokratskim tendencijama u samoj državi, spoljna politika je personalizovana i centralizovana, bez konsultacija sa karijernim diplomatama i stručnjacima u spoljnoj politici, zbog čega su odnosi sa brojnim državama narušeni, a sa drugim postali klijentelistički zavisni. Postavljanje kompetentnih i odgovornih ljudi za ministra spoljnih poslova, odgovorna mesta u ministarstvu i u
ambasadama širom sveta, mora biti imperativ, a ne mesto za udomljavanje partijskih članova.

Programska platforma stranke ZAJEDNO! obuhvata okvirne, ali i neke specifične aspekte programa stranke, na osnovu kojih se može zaključiti koje su naše vrednosti i ideološki pravci. Svaki poseban deo, koji se odnosi na specifične oblasti, biće detaljno obrađen i sadržaće detaljne planove naše stranke.

Go To Top