Category: Autorksi tekst
Zelenović: Tražimo da se Patrijarh izjasni
“Građani ove zemlje čekaju da se Patrijarh i sam vrh Srpske pravoslavne crkve oglasi po pitanju kopanja litijuma u Srbiji. Crkva ima tu obavezu, da se oglašava povodom svakog pitanja od moralnog i egzistencijalnog značaja za državu i njen narod, a pitanje otvaranja rudnika je upravo to. Ovo je pitanje opstanka ljudi u zapadnoj Srbiji, a crkva mora da ima svoj stav jesu li uz narod ili ne”, izjavio je kopredsednik stranke Nebojša Zelenović. Zelenović ističe da ovde nema neutralnog stave i da bi trebalo svaka javna ličnost da kaže da li je za kopanje litijuma ili ne, da li je uz svoj narod ili uz one koji bi želeli da ga potpuno unište. “Narod je doveden do ruba propasti, odakle nema kud, zbog toga je važno da znamo šta misli svaki član Srpske akademije nauka i umetnosti, svaki vladika, sveštenik i Patrijarh. Veoma je važno da znamo šta o tome misle i predsednici suda, rektori i dekani, kao i direktori škola i bolnica. Mi, poreski obveznici, imamo pravo da znamo šta o litijumu misle učesnici u javnom životu”. On dodaje da je ovo “borba protiv ideje i projekta koji ugrožavaju život” i da je vreme da svako zauzme stav po pitanju toga, a ne da budu “ponizni podanici i sluge onih koji od ove zemlje žele da naprave jalovište”. “Narod je protiv toga da Rio Tinto zauvek devastira plodnu zemlju i oranice i trajno zagadi čiste vode u Srbiji, a to su pokazali na održanim protestima. Naša država je u teškoj situaciji u borbi protiv trovanja životne sredine, ali i golog opstanka. Zbog toga je važno da se svako od javnih ličnosti izjasni, jer ćemo jedino tako uspeti da se odbranimo od ovog državnog terora koji vlada u Srbiji”, izjavio je Zelenović.
Autorski tekst Nebojše Zelenovića: Moguće je imati najbolju uslugu po najnižoj ceni, što je godinama bila lokalna politika grada Šapca
Grad Šabac se godinama, kao i svi gradovi u Srbiji, gušio u sopstvenom smeću. Mesto na kojem smo mi Šapčani odlagali otpad pune 23 godine je zapravo bio šumarak uz obalu reke Save, udaljen od centra grada svega nekoliko stotina metara. Neprijatni mirisi, sa deponije, isparenja, dim, plamen i gasovi su bili i naša svakodnevnica. Brdo smeća, površine 20 hektara, u sred stambenog naselja, bilo je ružna slika grada na koju su se svi već bili navikli, ne verujući da se to ikada može promeniti. Ipak, ugledajući se, kao i uvek u svojoj istoriji na moderna iskustva iz evropskih gradova, Šabac je, zajedno sa komšijskom Sremskom Mitrovicom, ušao u projekat zbrinjavanja komunalnog otpada na način kako se to radi u uređenom svetu. Zahvaljujući dogovoru ova dva grada, uz podršku Evropske unije u iznosu od 8 miliona evra, regionalni projekat za sanitarno odlaganje čvrstog otpada omogućio je funkcionisanje jedne od najvećih regionalnih deponija u Vojvodini i Mačvanskom okrugu. Godišnje, na ovu deponiju odloži se, uz poštovanje svih ekoloških standarda, više od 80.000 tona otpada, a sada se tu odlaže i smeće iz Bogatića, Rume i Šida. Preduslov naših partnera iz EU za otvaranje deponije po najvišim standardima je bio i da grad Šabac prihvati obavezu da sakupi smeće sa čitave svoje teritorije. Podsetiću da i danas više od polovine domaćinstava u Srbiji nije obuhvaćeno sistemom organizovanog odnošenja smeća, a te 2014.godine mi smo bili pioniri. Šabac ima 50 sela, iz kojih se nikad nije odvozio otpad, a završavao je po pravilu u seoskim kanalima, rečicama i potocima. Suočivši se sa velikim poplavama te godine, doneli smo odluku da se jednom za svagda izborimo sa smećem i našim lošim navikama koje su nastale iz nesposobnosti da uvedemo i držimo red. Uložili smo milion evra i očistili 100 km zapušenih vodotokova. Od 2015.godine Šabac više nema problema sa otpadom. Smeće se sakuplja na uređen način, jednom sedmično, prema rasporedu odnošenja iz svake kuće u selu i gradu na jednak način. I sa planine Cer, iz 40km udaljenog sela Bukor, kao i iz Gospodar Jevremove ulice u centru grada, smeće se odnosi uredno i svi plaćaju istu cenu, koja je i dalje najjeftinija u državi. Moguće je imati najbolju uslugu po najnižoj ceni, što je godinama bila lokalna politika grada Šapca, sve do 2020.godine kada je SNS pokrao izbore i oteo Šapčanima slobodu. Srećom sistem je tako dobro postavljen da još uvek ne mogu da naprave preveliku štetu. Gledamo kako se ovih dana guše u najotrovnijem dimu sa deponija Čačani, Užičani, Mladenovčani, Beočinci, a u pitanju je jednostavan tehnički posao da sakupiš i odložiš sopstveno smeće. Nije nuklearna fizika. Sada je i očigledno je da sns lokalni moćnici nisu sposobni ni zainteresovani za bilo šta osim krađe. Godine propadanja pod Naprednom strankom koštaju građane Srbije novca i zdravlja. A urušen administrativni kapacitet gradova i opština iz kojih se izbrisalo institucionalno sećanje kako javni poslovi treba da se obavljaju garantuje da će u sledećim godinama životne prilike biti još gore. Na nama je da ne dozvolimo kriminalcima da nam unište živote, na nama je da sačuvamo normalnost, na nama je da pokažemo snagu da se izborimo sa svojim problemima. Znam da možemo.
ZELENOVIĆ: Ovo nisu izbori!
Stranka Zajedno je donela odluku da ne učestvuje u tragikomičnom igrokazu, koji vlast naziva izborima, a zakazan je za 2. jun ove godine. Neke stranke iz koalicije Srbija protiv nasilja, kao i neki lokalni odbori Zajedno , odlučili su drugačije. Svako od nas tvrdi da je odluku doneo u najboljoj veri da štiti interese građana. Zajedno čvrsto stoji na stanovištu da učešće u ovoj farsi može da ima samo jednu posledicu – davanje oprosta štetočinskoj vlasti za epsku krađu izbora 17. decembra prošle godine. Lopove smo uhvatili i njihovo nepočinstvo dokazali. Za raskrinkavanje ovog kriminala, da ne bude smetnuto sa uma, mnogo je zaslužnija CRTA nego opozicione stranke. Onda je Evropski parlament žigosao lopuže svojom rezolucijom, a ODIHR je sastavio preporuke, koje su, u stvari, pravosnažna sudska presuda, koju treba primeniti protiv podivljalih vlastodržaca u Srbiji. Proglas je, zatim, okupio celu opoziciju, dakle SPN i koaliciju NADA i svi zajedno smo potpisali dokument, pred licem cele javnosti Srbije , da je zahtev za donošnje Ustavnog zakona, u stvari, izvršenje te pravosnažne presude ODIRH-a. Podsetiću, zahtevano je da svi izbori budu održani na jesen. To znači da lokalni izbori održani 17. decembra budu ponovljeni i održani istoga dana sa lokalnim izborima tamo gde ih zimus nije bilo. Pre toga, traženo je ovim zahtevom, da mora biti donet i primenjen set zakona o biračkom spisku, prebivalištu, medijima i svemu drugom što je potrebno da bi preporuke ODIRH-a bile primenjene. Toga trenutka Vučić je bio na kolenima. Zajedno veruje da je neophodno uvažiti mišljenje brojnih hrabrih ljudi iz Proglasa, kao i pravnih stručnjaka koji su se bespoštedno borili za građane i njihova prava u prethodnim mesecima. Uvereni smo da je Proglas ubedio većinu od skoro milion građana, koji su glasali za SPN, da izađu na izbore 17. decembra. Tanasije Marinković, Sofija Mandić i Jovan Rajić izrasli su u velike borce za normalan život u Srbiji. Odluka da ne saučestvujemo u organizovanom kriminalnom poduhvatu , koju vlast naziva izborima, je neprijatna, zbog toga što nije jedinstvena, ali je jedina moguća, kada je cilj pobeda nad zlom sa kojim se borimo. Učešće u predizbornoj laži će omogućiti Vučiću da se pridigne sa kolena, ali činjenicu da zemlju vodi u bespuće neće promeniti. Sada je trenutak da se svi, koji imaju želju i volju da pobede, okupe i naprave konsenzus oko nove politike, koja će Srbiju uvrstiti među zemlje slobodnog sveta. To je zadatak koji imamo do 2. juna. Dan posle može da bude početak kraja unutrašnje okupacije koju trpimo. To će se dogoditi ako shvatimo da smo ovo porobljavanje dozvolili nečinjenjem i pogrešnim odlukama. Zajedno je sigurna u moć građana i veruje u hrabrost i volju odlučnih ljudi, sa kojima delimo uverenje da je zlo moguće zgaziti , a da ne treba učestvovati u ,,dekorisanju koncentracionog logora’’. Sve koji dele naše poglede pozivamo da se uključe u pokret otpora koji će kriminalce razvlastiti i vratiti normalan život u našu zemlju. – Nebojša Zelenović, kopredsednik stranke Zajedno
Politički nepodobna na RTS-u čak i na temu – poljupca
Teško je zamisliti lepšu i privlačniju temu iz nauke od pitanja biološke evolucije ljubljenja, poljubaca, maženja i intimnog povezivanja ljudi. Još teže je zamisliti da univerzitetski profesor, koji je u oblasti evolucije čoveka i ljudskog ponašanja verovatno najkompetentnija osoba u Srbiji, bude eliminisan iz rasprave o ovoj temi na javnom servisu zbog, paz‘te sad – političke nepodobnosti! Poziv za emisiju Studio znanja sa spomenutom temom RTS je uputio Biološkom fakultetu, što je logično prosleđeno meni. Iako sam već godinama upoznata sa činjenicom da se nalazim na tzv. crnoj listi javnog medijskog servisa, uključujući i naučnu redakciju, želela sam da nanovo ispitam stanje stvari. Iznenađenja nije bilo. Građani Srbije potpuno su naviknuti na program RTS-a koji je u političkom kontekstu potpuno zarobljen i zadužen isključivo za propagiranje stranke na vlasti i, naravno, predsednika Aleksandra Vučića. Drugim rečima, sito kroz koje se propuštaju informativni sadržaji toliko je gusto da opozicije ili nema u programu ili je, na manje ili više suptilan način, oklevetana, oblaćena i osakaćena. Ispod radara, međutim, prolazi činjenica da i u drugim redakcijama, pored informativne, postoji spisak nepoželjnih sagovornika. Ta pošast odavno je zahvatila i naučnu redakciju, kao da bilo gde u svetu postoji opoziciona nauka. Kao profesorka univerziteta, do pre sedam ili osam godina bila sam česta gošća u emisijama o raznim naučnim pitanjima i otkrićima, pre svega iz oblasti postanka života i biološke evolucije živog sveta, a posebno čoveka. Ipak, stvar se veoma brzo promenila nakon što sam u javnosti postala prepoznata kao politička aktivistkinja, a u poslednje dve godine i kao političarka. Oduvek sam smatrala da u dužnost akademske zajednice, a posebno profesora, spada i to da svoj dug društvu vraća kroz aktivno učestvovanje u svim društvenim i političkim dešavanjima, tj. da svojim promišljanjem i autoritetom pomognu u promociji nauke i edukaciji šire zajednice, ali i širenju političke kulture i uključivanju u politička događanja. Nemam nameru da se žalim zbog zabrane mog prisustva na javnom servisu. Na takvo stanje stvari potpuno sam se navikla, a i nisu jedina televizija gde je moje ime svrstano na „crnu listu“, pa čak i izvan prorežimskih medija. Ovde se radi o sasvim drugom aspektu celog problema. Trenutno se vodi borba za političku pluralnost na javnom servisu, što jeste jedan od zahteva organizacija ODIHR, CRTA, BIRODI i opozicionih stranaka. Koliko je vlast spremna na bilo kakvo popuštanje u medijskoj sferi, možda nam može dati odgovor i ovaj maleni beznačajni primer. Cenzura i autocenzura dosežu do najvećih dubina poimanja politike Srpske napredne stranke. Ne postoji tema koja za naprednjački režim nije politička, niti se u vidokrugu nalazi i najmanji razlog za popuštanje jasne podele koju su kreirali u društvu – podele na nas i njih. Raspolućenost je negovana čitavu deceniju, tako da niko nije ostao neobeležen, bio toga svestan ili ne. Razdor je potpun i teško je zamisliti da će Vučić i njegova klika biti spremni na popuštanje kontrole, makar i u simboličnom smislu. I dok traje postepeno i presporo buđenje univerziteta, a inicirano upadom klerofašističkih bandi na Filozofski fakultet u Novom Sadu, neće na javnom servisu biti ni smislenih političnih debata niti promovisanja prave naučne pismenosti. I dalje se nadam da će moje kolege konačno shvatiti da je „đavo došao i po njih“. Negovanje primitivizma i neznanja je ključno obeležje Vučićeve vlasti koje neće samo od sebe nestati. Medije su pojeli; na meniju je ostao ranjeni univerzitet za kog borba tek mora da počne. Nemam nameru da se predam zatupljenim primitivcima, a verujem da među građanima Srbije postoji mnogo takvih. Poljupce i politiku povezuje, sasvim slučajno, moja malenkost, ali sam sigurna da se mnogi naši sunarodnici mogu sasvim jasno pronaći u procepu između dobra i zla. Bunt je neophodan. Buntovnici nisu budale. -Autorski tekst kopredsednice Zajedno Biljane Stojković za dnevni list Danas.
Projekat koji ugrožava život
Gradonačelnik u ostavci i kandidat za nastavak naprednjačkog uništavanja i pljačkanja Beograda, Aleksandar Šapić, najavio je nedavno početak gradnje pešačko-biciklističkog mosta između Ade Ciganlije i Omladinskih brigada, za proleće sledeće godine. Na stranu sad Šapićeva predstojeća politička i pravna sudbina, ovim pismom želim da se obratim budućoj vlasti, prijateljima i bivšim kolegama iz Skupštine grada koji su sada u kampanji na raznim lokacijama u Beogradu i u direktnom razgovoru sa građanima. Peticiju protiv izgradnje spomenutog mosta potpisalo je 10.000 stanovnika Blokova 70 i 70a. Povodom toga, početkom godine organizatori peticije obratili su se pismom odborničkim grupama u Skupštini grada. Racionalno i detaljno obrazožili su svoje razloge. Napominjem da je reč o ljudima koji apsolutno podržavaju razvoj biciklistickog saobraćaja, pešačkih staza, koji se aktivno zalažu za biciklističku infrastrukturu, koji nude predloge i pozivaju na dijalog, ukratko, daleko od toga da je reč o protivljenju biciklističkom mostu kao takvom. Protive se nečemu drugom – nepromišljenom i indiferentnom odnosu vlasti koja je donela plan detaljne regulacije kojim se u potpunosti zanemaruju evidentni propusti i problemi koje će taj projekat mosta, na mestu na kom je planiran, doneti ljudima koji žive u tom kraju, dakle onima kojih se to najdirektnije tiče. A doneće povećanje automobilskog saobraćaja, gužvu, zagađenje, buku, jer sasvim je izvesno da će Omladiinskih brigada postati još jedan parking prostor za Adu Ciganliju, kao što uostalom i stoji u PDR-u. Samim planom gradskih vlasti predviđeno je da se na tom mestu masovno ostavljaju automobili, a što je, sa stanovišta stanovnika Blokova, potpuno suprotno smislu jednog biciklističkog mosta kojim bi trebalo da se utiče na smanjenje zagađenja, na zaštitu životne sredine, na zaštitu od buke i gužve. Predviđena je tim planom garaža koja bi trebalo da ima 140 mesta, ali prepoznatljivom promućurnošću odlazeće gradske vlasti, ona je planirana na površini gde već postoji prostor za parkiranje za oko 70 vozila, tako da će se tom garažom efektivno dobiti ne 140 već 70 mesta, što je svakako nedovoljno za potrebe koje bi nastale. Sem toga, prebrojte jednom kad budete dokoni 70, pa i 140 automobila na Adi, da biste videli koji je to procenat od ukupnog broja parkiranih vozila. Postoji takođe i bojazan – i na to je ukazivalo i udruženje Ministarstvo prostora – da li će se i na koji način sprečiti, da most koji je predviđen za bicikle i pešake ne bude zloupotrebljen za prevoz motornim vozilima. Konačno, tu je i onaj verovatno najveći problem, a to je opasnost od bilo kakve gradnje na tom području, jer to je područje odbrambenog nasipa, gde gradnja potencijalno ugrožava zaštitu od poplava, a znamo koliko su, brigom bivšeg predsednika opštine Novi Beograd, nasip i područje vodoizvorišta već uveliko devastirani divljom gradnjom. Stanari blokova takođe poručuju: dajte da se te 2,6 milijarde dinara, odobrene u budžetu za 2023. godnu, za jedan sezonski most – jer to je most koji bi se uglavnom koristio kada vremenske okolnosti to dozvoljavaju – upotrebe pametnije, da se, na primer, obnove i prošire kapaciteti obrazovnih institucija, škola i vrtića. Građani saopštavaju ono što su njihove realne potrebe, i traže javnu i stručnu raspravu. Traže da se otvori pitanje lokacije mosta, da se analizira šta je to što se dobija, šta se gubi, a šta je realno potrebno. Čemu uopšte služi jedan plan detaljne regulacije ako se njime ne ulazi u detalje životnih potreba, ako se njime ne identifikuje društveni i javni interes? Služi korupciji, služi namirivanju ortaka, služi zadovoljavanju ličnih sujeta, služi da se na nekom drugom mestu, na nekoj teelevijizi daleko od stvarosti, stiču populistički poeni. Pritom, u skladu sa uobičajeno muljavim raspolaganjem javnim novcem, sada se, uz već odobrena sredstva u budžetu, podiže kredit kod Evropke banke za obnovu i razvoj u nesaopštenom iznosu za “projekat vrednosti 15-17 miliona evra”, i zapravo se tek sada raspisuje tender za tehničku dokumentaciju u iznosu od 1.1 milion evra za most za koji su u februaru ove godine već odobrena sredstva u iznosu od 22 miliona evra. Pozivam zato pretendente na buduću beogradsku vlast da izađu u susret zahtevima stanara blokova, pa i da već sada kampanja Srbije protiv nasilja uključi razgovor sa stanarima Blokova o toj temi, da se razmotri neka druga pogodnija lokacija za postavljanje biciklističkog mosta, ali naravno u dogovoru sa svima kojih se to direktno tiče. Trideset opozicionih glasova, nasuprot pedeset sedam iz vladajuće koalicije, usprotivilo se Planu detaljne regulacije kojim se predviđa izgradnja tog mosta. Odjek tih trideset glasova, a to je otprilike ono što se udružilo u koaliciju Srbija protiv nasilja, morao bi danas da se čuje. Jer moramo da postavimo jedan civilizacijski standard na koji će se svaka buduća vlast obavezati: ako je jedan projekat direktno ugrožavajuć za ljude koji žive u delu grada gde se projekat realizuje, onda je ugrožavajuć za sve. Ne može da bude dobar ni za koga. Neko će reci, pa koristan je za sve one koji će prelaziti taj most. Ali nije tako. Na takav se način samo legitimizuje invazivna intervencija, bilo kad i bilo gde, pod vašim prozorom, kroz vašu ulicu, u vašem parku, mimo javnog interesa, i tome se treba već danas suprotstaviti, kroz glasnu kampanju podrške svim građanima koji godinama brane svoj kraj i brinu o svom životnom okruženju. Dejan Atanacković
Sajam nam ruši naprednjački okupator, moramo ga odbraniti
Da li ćemo zaista tako mirno da posmatramo kako nam ruše sedamdeset godina istorije? Kako nam razaraju i pretvaraju u građevinski otpad hodnike kojima i danas odjekuju glasovi Kiša, Krleže, Crnjanskog, Daviča, Andrića, Pekića…? Ovo su pitanja na koja Dejan Atanacković, gradski odbornik iz stranke Zajedno pokušava da ponudi odgovor u autorskom tekstu za list Danas. Da li ćemo dozvoliti da još jedno NAŠE mesto razmene znanja i sećanja padne pod čizmu okupatorske pohlepe i planskog brisanja pamćenja? Da li ćemo tako staloženo, tek pomalo melanholično, i kao poslušne ovce koje krvnik vodi na klanje, da konstatujemo kako će još jedno autentično i neponovljivo mesto identiteta i kulturnog pamćenja Beograda, biti sravnjeno sa zemljom da bi organizovana kriminalna banda širila otetu teritoriju i podizala soltere za pranje kriminalnih para? Beogradski Sajam nije „samo“ mesto susreta Beograda sa svetom, niti je „samo“ jedno jedinstveno arhitektonsko zdanje, jedan od malobrojnih svetskih sajmova koji se prostiru duž reke, niti je „samo“ spomenik kulture od izuzetnog značaja. Beogradski sajam je poslednji front odbrane našeg grada. Poslednje mesto građanske odbrane javnog interesa, nasuprot privatnoj, kriminalnoj pohlepi ukradene države. Ako padne sajam, ništa više neće zaustaviti potpunu devastaciju Beograda. Kada su Beograd tokom XX veka rušile agresorske bombe, ostajala je pustoš ruševina: pustoš mesta koja su se, katkad, makar mogla obnoviti, ili su u svojoj neobnovljivosti makar čuvala potencijal neke buduće autentičnosti, one prkosne autentičnosti koja je građanima Beograda kroz istoriju davala razlog da svoj grad ponosito porede sa mitskim feniksom koji se uvek iznova diže iz pepela. Sada, kada Beograd ruši naprednjački okupator, na mestu devastiranog grada nema prostora za uzdizanje herojskih ptica. Na mestu srušenog grada niče pustoš zgusnutog besmisla. Niče lažni, stešnjeni, nefunkcionalni grad prognanih ljudi. Niče zacementirana glupost, nepomeriva prizemnost, strašni i odvratni plodovi organizovanog kriminala. Nemamo pravo da prepustimo Beograd rušitelju. Nemamo pravo da ikada prihvatimo njihove veštačke gradove, veštačke sajmove, veštačku istoriju, veštačke spomenike, veštačka mesta sećanja. Nemamo pravo da predamo naš Beograd u ruke okupatora koji grad pretvara u arapske i kineske eksteritorije, a građane u dužničko roblje. Beograd, uveren sam, ima snagu da odbrani svoj sajam. Zaustavili smo Vesićevu opasnu i besmislenu gondolu. Sprečili smo, za sada, suludo rušenje Starog savskog mosta. Odvratili smo i Đokoviće od nepromišljene namere da zidaju višespratne zgrade u podnožju Kalemegdana. Suprotstavili smo se, podigli glas, pisali, oglašavali se, obaveštavali svetsku javnost, organizovali javne manifestacije i javne rasprave. I uspeli smo u tome. Borba još traje na svakom od tih frontova, ali pokazali smo da možemo, i da građani, kada to hoće, imaju snagu. Ne samo snagu mase, već snagu argumenata i preciznih javnih poruka koje nas uzajamno informišu i ohrabruju, a vlastodršca upozoravaju da i te kako ima da strepi od suočavanja sa snagom dobro obaveštenih i pobunjenih građana. Nema nijednog aspekta u nameri rušenja sajma koji nije civilizacijski nedopustiv, nijednog opravdanja, pa ni namere režima da opravdanje ponudi, ničeg sem ogoljenog i evidentnog kriminalnog plana. I ne smemo da nasedamo na „milosrdne“ ustupke vlasti koja umiruje javnost time što tobože odustaje od rušenja Hale 1. Beogradski sajam je arhitektonska celina, a ne nekakva nasumično nabacana gomila zgrada koja se može rasparčavati po nečijem ignorantnom nahođenju. „Sačuvaće“ kriminalni režim i korumpirani Zavod za zaštitu spomenika tu najveću na svetu kupolu od prenapregnutog betona na isti način kao sto je sačuvana zgrada Železničke stanice, devastirana deponijom đubreta i svedena na ulickanu fasadu ka trgu koji, u svojoj dokazano glupoj celini, već godinama predstavlja retko jezivu ruševinu smisla. I kakva je to samo neobična podudarnost da je i za Halu 1, baš kao i za zgradu Železničke stanice, najavljeno da će biti pretvorena u muzej nečega, jer valjda se ovoj mediokritetskoj vlasti čini da reč muzej zaista jako dobro zvuči, da pogodno odmenjuje svaku uništenu realnost, te da muzeji, valjda, samo niču gde god se neko mesto isprazni od smisla i svrhe. U toku je Sajam knjiga, jedna od najvoljenijih, najposećenijih kulturnih manifestacija Beograda. Već sada je evidentno da, ako to dozvolimo, u trenutku kada otpočne rušenje, i Sajam knjiga kakav poznajemo i kakav jedino može da bude to što je, odlazi u istoriju, u tragičnu istoriju svih naših poraza. U najboljem, slučaju ili možda pre u najgorem, gledaćemo postepeno izumiranje jedne sedam decenija stare tradicije, koja će se razvlačiti i gurati po nekim privremenim i neprimerenim hodnicima i holovima, u iščekivanju izgradnje onog besmisla na otetoj surčinskoj ledini do kada će svaki građanin Srbije nositi na grbači nepodnošljiv teret milionskih dugova natovarenih pohlepom onih koji će do tada, moguće, već živeti negde daleko od Srbije ili možda u nekoj paralelnoj Srbiji, eksteritoriji zatvorenoj za pučanstvo. Zato je od ogromnog značaja u ovom trenutku, baš dok traje Sajam knjiga i dok se Srbija i Beograd spremaju za predstojeće izbore, oglasiti se glasom otpora. Svako ko živi od knjige, svako ko živi za knjigu, ima dužnost da se oglasi, da pozove na odbranu našeg sajma. Nemamo, ja makar nemam, drugog oružja sem reči. Ali kada se reči stotina i hiljada glasova udruže, iz njih se ponekad probudi ono najjače i najefikasnije oružje protiv ove kriminalne vlasti, a to je građanska solidarnost. Profesionalna solidarnost, ljudska solidarnost, solidarnost onih koji znaju da kada se ruši grad građanin ima pravo na svaki vid i svako sredstvo legitimne samoodbrane. Zato pozivam sve učesnike Sajma knjiga, pre svega najveće i najrelevantnije izdavače, ali i pisce, knjižare, bibliotekare, grafičke dizajnere, strip crtače, književne kritičare, medije posvećene kulturi i književnosti – oglasite se i pozovite građane da zajedno odbranimo to što je, u krajnjoj liniji, upravo vaš životni interes. Obavestite javnost, svi koji to već sada nepobitno znate, da Sajma knjiga sledeće godine neće biti. Upozorite javnost da je najavljeni gost Sajma 2024, Španija, već otkazala svoje učešće: prvi put u više od dvadeset godina otkako postoji praksa da jedna zemlja bude počasni gost, već sada znamo da počasnog gosta neće biti, jer neće biti nikog da ga ugosti. Upozorite javnost da kao izdavačke kuće, nećete imati nikakvog interesa da budete učesnici pijačne prodaje koju će neko da pokuša da Beograđanima
Čarobne reči: stid i odgovornost, za koje vlast ne zna, autorski tekst Biljane Stojković
Parafraziraću sasvim tačnu konstataciju Vitomila Zupana od pre više od pola veka: odgovornost je čarobna reč; kod nas niko ne želi da ima posla s njom. Zamisao da se na odsustvu svake ljudske i društvene odgovornosti gradi država jednaka je verovanju da možete napraviti soliter od peska, učiniti da laž postane istina, nahraniti gladne jednom korom hleba, ili noć pretvoriti u dan. Ukratko, jasno je da bez čvrste društvene supstance ne može biti sazidana funkcionalna država. Više puta sam rekla da osnovni zadatak u procesu popravljanja države jeste vraćanje osećanja stida u naše društvo, jer stid je osnova za razvijanje individualne odgovornosti za bilo kakvu svinjariju koju učiniš za državu, u ime države, prema građanima, ili u ime njih. Imajući u vidu da se naprednjačka vlast zasniva na kreiranju haosa i neprekidnih trusnih poremećaja u svakoj klici koja može izroditi čvrstu zajednicu, potpuno je logična njihova tendencija da se kroz medije, javne ustanove i politiku promovišu blud, nekultura, korupcija, nepoštovanje, odvratan rečnik, nasilje – jednom rečju, brisanje stida. Šta želim reći ovim tragičnim opisom stanja u kom se nalazimo? Osnovna poruka protesta Srbija protiv nasilja, srž svih zahteva koji su ispostavljeni vlastima, ubada u sam centar naših problema – traži se odgovornost! Nisam rekla bilo šta novo, ali možda je zgodno svesti stvari na njihovu suštinu. Napipali smo, i građani i opozicioni političari, šta jeste kancer sa metastazama koji nas jede, razara i poništava. Sve ovo su razlozi zbog kojih protesti ne smeju stati. Ili se lečimo ili nestajemo. Beskompromisna borba je jedini put i naš društveni usud. Poruka i za građane i za opoziciju uključenu u organizaciju protesta je takođe jasna – borba se mora pojačati. Verujem da su mnogi spremni za radikalizaciju, za ulivanje veće snage i volje, za upornost i noći pod otvorenim nebom. Znam mnoge koji to definitivno jesu. Veliko je pitanje da li se stid može uliti nekome ko takve osećaje nema. Za političku elitu utopljenu u dosad neviđenu dekadenciju, bez granica i srama, odgovor je jasan, tj. izlečenja nema. Ima i onih zabludelih, žrtava režima koji su na sebe preuzeli ulogu krivca i saučesnika, koji su dugo vremena lagali sebe. Za njih će doći dan prosvetljenja, platiće cenu sopstvene samoobmane kroz najveći osećaj stida. Za nas ostale, one koji su više od deset godina živeli otvorenih očiju, potrebna je vera u nešto van sopstvenog ja, buđenje iz letargije i cinizma. Eto, to nas čeka na jesen – borba za te čarobne reči: stid i odgovornost. Biljana Stojković, kopredsednica stranke Zajedno
Šta i zašto nismo čuli na Anketnom odboru
Kopredsednica stranke Zajedno, Biljana Stojković u svom autorskom tekstu govori o institucionalnom nasilju koje se poslednjih dana ogledalo u obustavi rada Anketnog odbora za dva masovna ubistva i predstavlja deo saznanja do kojih bi javnost došla kroz rad odbora da on nije prekinut. Pravno nasilje nad svim građanima Srbije dobro je poznat ambijent u kom živimo. Malu pokaznu vežbu samovlašća i razaranja pravnog sistema imali smo prilike da vidimo u odluci predsednika Narodne skupštine da se obustavi rad Anketnog odbora za dva masovna ubistva. Jedna glava, jedna odluka i gaženje svega što bi institucija parlamenta morala predstavljati u civilizovanoj državi. Ne verujem da je bilo ko iznenađen, ali to ne menja nasušnu potrebu društva da se o tome neprekidno govori i nanovo rasvetljava svaki element na kom počiva nakaradna konstrukcija naprednjačke države i posledični horor u kome svi živimo. Jedan od esencijalnih temelja Vučićevog autokratskog vladanja jesu mediji i zarobljeno upravljačko telo (tzv. REM) koje bi se, prema Zakonu o javnom informisanju, Zakonu o elektronskim medijima i Pravilniku o zaštiti prava maloletnika u oblasti pružanja medijskih usluga, moralo brinuti o tome da informisanje bude istinito, pravovremeno i objektivno, da sankcioniše pružaoce medijskih usluga zbog prisustva govora mržnje i nasilja u programskim sadržajima, da zaštite ljudsko dostojanstvo i decu od štetnih sadržaja koji mogu ugroziti njihov mentalni i duhovni razvoj, itd. Svojim funkcionisanjem REM je pokazao da predstavlja važno SNS propagandno telo, a ne instituciju čiji je zadatak da neguje pristojnost, toleranciju, edukaciju, kulturu i pluralizam u javnom prostoru. Uzimajući u obzir nespornu činjenicu da Savetom REM-a upravlja osoba koja u javnosti otvoreno brani naprednjački režim i obračunava se sa neistomišljenicima i opozicijom, jedini logičan zaključak je da su medijska slika, javni govor, nasilni sadržaji, primitivni sadržaji i promocija jednoumlja upravo ono što je bio cilj Aleksandra Vučića i njegove vlasti. Mora se priznati da je REM ovu misiju savršeno obavio, a građani su ostavljeni da se suoče sa svim otrovnim plodovima proizvedene društvene agresije. Uništen Anketni odbor imao je zadatak da se, između ostalog, bavi i temom medija. Zoran Gavrilović, izvršni direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI), organizacije koja decenijama prati rad medija, bio je jedan od stručnjaka pozvanih da izlože svoje nalaze pred Anketnim odborom. Rezultati analize usklađenosti rada REM-a sa zakonima i uticaja medija na kreiranje društvene klime, bili bi definitivno razorni za naprednjački režim i medijske poluge vladanja Aleksandra Vučića. BIRODI je dostavio Republičkom javnom tužilaštvu Alternativni izveštaj o radu REM pre više od dva meseca, a ja ću, na ovom mestu, izdvojiti samo nekoliko zaključaka koji su najrelevantniji za rad nesrećnog Anketnog odbora. Prvo, sasvim je vidljiva „legalizacija i legitimizacija govora mržnje i nasilja zbog izostanka sankcionisanja od strane REM-a, ali i zbog promocije govora mržnje iz redova članova Saveta REM-a.“ Drugi zaključak je „uspostavljanje medijskog ambijenta u kojem dominiraju promocija, propaganda i etiketiranje kao forme medijskog ponašanja u oblasti politike. Istovremeno, imamo dominaciju zabavnih sadržaja nauštrb naučno-obrazovnih, dokumentarnih i dečjih…“. Konačno, „uspostavljanje i održavanje industrije populizma“ definitivno dovodi do „kršenja ljudskih prava i ljudskog dostojanstva, kako u medijskim sadržajima tako i u čitavom javnom prostoru, sa posebnim akcentom na kršenje prava dece i maloletnika koji su, i pored zakonske zaštite, konstantno izloženi štetnim sadržajima punim nasilja i vulgarnosti, što je ostavilo, i ostavlja, nesagledive posledice na njihov moralni, mentalni i duhovni razvoj.“ Teško da se ovim zaključcima BIRODI može nešto suštinski dodati. U nekoliko rečenica opisano je sve što je medijski kreiralo divljačko javno mnjenje, poništilo svaku etičku normu i od naše dece napravilo krvničke masovne ubice koji izazivaju nebrojene simpatije kod svojih drugara. Pakao i horor! Aleksandar Vučić je, neposredno nakon masakara, izjavio na konferenciji za medije da se moraju sagledati uzroci i odgovornost kako bi se sprečili novi slični događaji. Čak i priznaje svoju krivicu jer se bavio Kosovom, vojskom i ekonomijom umesto društvenim tendencijama. Moje je mišljenje upravo suprotno – Vučić se previše, a verovatno i skoro isključivo, bavi medijima i sopstvenom promocijom. Ne bih da naglašavam i očiglednu činjenicu da upravljanje apsolutno svim pitanjima u državi ne spada u domen delovanja predsednika države i predstavlja brutalno kršenje Ustava RS i gomile drugih zakona. Drugim rečima, Vučić je osnovni razlog zbog kog u ovoj državi nema zakonskih postupanja. Deklarativno zalaganje za ispitivanje odgovornosti ne znači i istinski rad na istraživanju odgovornosti. Zadatak Anketnog odbora koji bi pokazao koliki nivo bezvlašća „upravlja“ ovom državom, najmanje je u interesu Srpske napredne stranke i njenog doskorašnjeg formalnog predsednika. Zbog toga je ovaj Odbor morao biti ukinut. Devastirajući su i pokušaji povezivanja Anketnog odbora sa protestima „Srbija protiv nasilja“. Neuspeh Odbora nije jednak neuspehu protesta iz prostog razloga što Anketni odbor nikada nije ni bio deo zahteva pobunjenih građana. Svako dovođenje u vezu ova dva procesa osnažuje pokušaje vlasti da proteste uništi. Od toga se moramo zaštititi. Na kraju, moramo se osvrnuti i na mišljenje roditelja dece iz Ribnikara. Njihovu bol, tugu i strahove niko ne može osetiti i zamisliti. Uprkos medijskim spinovima, donekle je razjašnjena činjenica da delovanje Odbora ne bi ugrozilo istragu i sudski proces u vezi sa maloletnim K.K., tj. njegovim ocem. Dodala bih, međutim, jedan potencijalni efekat koji bi doprineo dobrobiti roditelja, ali i čitavog društva. Anketni odbor mogao je razjasniti ulogu države u kreiranju ubilačkog ambijenta u Srbiji, kao i nefunkcionalnost institucija okupiranih nekompetentnim naprednjacima. Moje je mišljenje da bi ovi zaključci dali vetar u leđa roditeljima da od zločinačke države zatraže nekakvu oštetu za svoj neizreciv bol. Država se ne bi mogla licemerno kriti iza tuge, već bi bila optužena za izazivanje traume. Velika je razlika između optuženog i sudije. Mislite o tome.
Milošević: Narod želi promene i to se vidi u svetu
Kao internacionalni sekretar stranke Zajedno bila sam deo delegacije na 37. kongresu Evropske zelene stranke u Beču ovog vikenda, zajedno sa kopredsednicom stranke Biljanom Stojković. Jedna od tema ovog kongresa bio je i proces pristupanja zemalja Zapadnog Balkana EU. Kako smo već pokrenuli povezivanje zelenih Zapadnog Balkana u prethodnom periodu, svakako smo stava da je potrebno posmatrati čitav region kao celinu, s obzirom da imamo slične probleme i moramo doći do zajedničkih rešenja. Prvenstveno moramo raditi na tome da region bude siguran i bezbedan bez konflikta među zemljama regiona, a kao sledeći korak da stvaramo ekonomsku zajednicu Zapadnog Balkana, kao način da ubrzamo naš put ka pristupanju EU. Od takve saradnje u regionu, sve zemlje Zapadnog Balkana bi imale brži napredak, kao i Evropa, u celini. Na tim osnovama mogli bismo jačati veru građana u evropske vrednosti, koja je ovakvom vlašću, u Srbiji, poprilično umanjena. Kada vlast ne radi na tome da društvo bude demokratsko, kada radi na urušavanju institucija i obezvređuje vladavinu prava, onda imamo i rezultate koji pokazuju manju veru građana u EU, gde su zastupljene ove vrednosti. Usled urušavanja institucija, nedostatka demokratije u društvu, došli smo do toga da nam je medijski i javni prostor strašno zatrovan podelama, mržnjom i nasiljem. Veliko je interesovanje za dešavanja u Srbiji povodom protesta koji se održavaju svake nedelje u Beogradu, a izražena je i podrška predstavnika zelenih iz cele Evrope. Ono što je sada slika situacije je da smo zemlja u kojoj se vidi da narod želi promene, kao i da je tragedija koja je dovela do ovog bunta snažno probudila građane i da je ovo početak promene društva i javnog prostora. S obzirom da radimo na regionalnom povezivanju zelenih Zapadnog Balkana, sa ljudima koji misle kao i mi, da je vreme da se naš prostor posmatra bezbednim, stabilnim i ekonomski i energetski sigurnim, ovaj kongres doneo je neke nove ideje kako možemo da nastavimo to povezivanje. Kada imate ljude koji u svojim zemljama žele da naprave promene na bolje a tiču se mira, solidarnosti , zajedničkog evropskog puta, onda zajedno, usaglašeni u tim ciljevima možemo da napredujemo. Ako smo mi, zeleni, mogli da se povežemo, zašto to ne bi uradili i drugi politički akteri. Kristina Milošević, internacionalni sekretar stranke Zajedno
Atanacković: Predizborna rapsodija
Još od kad je uredio da se famozni vaučeri, za koje je iz gradske kase ispumpano oko 20 miliona evra javnog novca, troše u firmama sportske opreme njegovih pajtosa, o Aleksandru Šapiću naprosto je besmisleno protraćiti ijednu reč koja se najdirektnije ne tiče utvrđivanja mogućih tokova organizovanog kriminala. Naravno, gradonačelnik je sasvim u pravu kada ponavlja: ako sam nešto ukrao, eno ga tužilaštvo. Jer tužilaštvo tome i služi, ne da ga goni zato što čačka uvo dok razgovara s novinarima, i što svojim gestovima, izjavama i telohraniteljima u crnim trenerkama odaje utisak pripadnika kriminalnog miljea, već zato što se za Šapića vezuju milionski koruptivni ugovori i nameštene javne nabavke, narušavanje bezbednosti i dovođenje u neposrednu opasnost hiljada ljudi, opasne rasističke uvrede na račun pripadnika manjinskih zajednica, osnivanje besmislenih javnih preduzeća za koja ne postoji nijedan dokaz da služe bilo čemu sem da dodatno izmuzu javni novac, nezakonito prikrivanje lične imovine, bespravna legalizacija sopstvene nezakonito nadograđene kuće, podstrekivanje nasilja i angažovanje privatnih batinaških hordi koje na ulicama prete građanima i novinarima.. Spisak daleko od toga da je konačan, a ne može se izbeći dojam da se u Šapićevom prizivanju tužilaštva nazire i prizvuk slutnje zglajznulog moćnika. Od ratnih pohoda države devedesetih i njihovih stravičnih posledica, mnogi voljni i nevoljni kompromisi koji danas uobličavaju našu svakodnevnicu dele zajedničko poreklo. Tako se i etički kompromisi koji se prihvataju ne bi li se, recimo, sačuvalo radno mesto, ili obezbedio ekonomski prosperitet, teško mogu odvojiti od raznih sistemskih prećutkivanja i guranja pod tepih, na kojima su sazdane mnoge političke, pa i životne strategije. Aktuelna vladavina kriminala zasnovana je na dugogodišnjem taloženju laži i njihovom prihvatanju, na većinskom saglasju sa glupošću i nasiljem, i iznad svega na prihvatanju normalnosti korupcije. Nedavno je to dovelo dotle da se jedna naizgled neverovatna, kriminogena izjava gradonačelnikova o “korupciji u javnom interesu” učini sasvim prirodnom i logičnom. I mada nam nije bilo neophodno tako eksplicitno pojašnjenje stvarnosti, mislim da kao društvo dugujemo izvesnu zahvalnost Aleksandru Šapiću na ovom retko preciznom opisu stanja stvari. Negde na kraju ovakvih priča, laž se uvek ispostavi kao jedina prihvatljiva istina. Šta je potrebno, recimo, da bi se, bez ikakvog opravdanja i protivno interesu grada i građana, srušila jedna karakteristična beogradska zgrada s početka XX ili s kraja XIX veka? Nije dovoljna samo sprega korumpirane vlasti i bahatih investitora. Nije dovoljna pohlepa alavih individua iz vlasti ili bliskih vlastima kojima je do Beograda stalo kao do lanjskog snega. Potrebno je da u potpuno očiglednoj koruptivnoj radnji svesno učestvuje niz visoko obrazovanih, uglednih arhitekata, inženjera, projektnih studija. Potrebna je saglasnost stručnjaka iz institucija kao što je Zavod za zaštitu spomenika, koji će prećutati rušenje gotovo polovine Vračara i biti saučesnici koruptivnih radnji čiji je ishod, samo u poslednjih nekoliko godina, veća devastacija Beograda od nemačkog i savezničkog bombardovanja zajedno. Potrebni su mnogi stručnjaci spremni da pogaze osnovne postulate svojih profesija, koji će tražiti i naći u sebi korisno opravdanje za učešće u otimanju i rasparčavanju Beograda. Možda taj arhitekta, taj inženjer, taj stručnjak za kulturno nasleđe, neće direktno kršiti zakon, ali će nesumnjivo biti svedok manje-više kompletne kriminalne svinjarije koja zahteva niz pripremnih radnji – nameštanje tendera, zakulisne izmene PDR-a, ukidanje i neobnavljanje prethodne zaštite objekta – uporedo s kojima će biti pripreman luksuzni arhitektonski projekat za pranje para, naručen od strane investitora, direktnog učesnika u koruptivnom poslu. Potrebno je, dakle, učešće urbanih, savremenih, profesionalnih, ambicioznih, često vrlo mladih građana Beograda, sa biografijama koje navode mnoge međunarodne saradnje, čije nasmejane slike krase lepo dizajnirane sajtove arhitektonskih studija, i čiji su projekti, često i znatno pre no što se izvrši kriminalno rušenje nekog od znamenja arhitekture Beograda, reklamirani na blistavim stranicama raznih lifestyle časopisa. Da li se danas u svetlu, recimo, budućih izbora, može – tačnije, mora li se – postaviti pitanje podrške zaposlenima u javnim preduzećima i institucijama, koji zbog održavanja radnog mesta i izdržavanja porodica nemaju drugi izbor sem tišine? Uzima li neko u obzir sve te hiljade svedoka koruptivnih poslova, razmišlja li o njihovom političkom značaju i težini, o potencijalu njihovog oslobađanja? Poziva li ih da podignu svoj glas? Večito se u Srbiji traga za jednim liderom, jednom strankom, jednim savezom. Kao da postoji problem, pa i otpor, da se stane iza jedne ideje, jasno formulisane, koja se nameće kao vrednosni okvir i nesporni javni interes koji svako sa elementarnom političkom kulturom ne može da ne uvaži, te da ostvarivanju te ideje doprinese sopstvenim, autentičnim pregalništvom. Politika ideja, a ne politika liderstva, danas je nasušna potreba ovog moralno i kulturno razvaljenog društva. Kada je Beograd u pitanju, ideja iza koje bi danas komotno mogao – tačnije, morao – da stane najširi opozicioni blok, uz elementarno usaglašene vrednosne principe savremenog, slobodnog sveta, zaista ne zahteva preterani intelektualni napor. Naprosto, neophodno je srušiti kriminalnu vlast: osloboditi institucije od očigledne korupcije, obustaviti očigledno kriminalom motivisano rušenje i otimanje Beograda, zaustaviti očiglednu pljačku javnog novca. Međutim, već je i takva, svakom razumljiva, platforma za spas razvaljenog grada kompromitovana u samom startu, i to naizgled suicidalnim prihvatanjem objedinjenih izbora na svim nivoima, a nasuprot potpuno razumnom zahtevu za njihovo razdvajanje, zahtevu koji tako nesumnjivo jača položaj opozicije, pre svega u Beogradu, da se njegovo (samo)ignorisanje jedino može smatrati namernim izazivanjem suprotnog učinka. Reklo bi se da je jedan od problema, kad je u pitanju ma kakva saglasnost o najavljenim izborima, već odavno nametnuti utisak da izbori suštinski sve vreme ishode ne iz legitimnih zahteva opozicionih stranaka, ne iz nasušne potrebe da se izbori dogode, već iz nekakvog javnosti nepoznatog dogovora, odnosno kao pristanak na nešto što, sasvim logično, opoziciji, posebno građanski i evropski orijentisanoj opoziciji, naprosto ne može da ide u prilog. Nikakav, bilo čiji ekskluzivni dogovor, pogotovo sa Aleksandrom Vučićem, naprosto ne sme da bude osnov za održavanje izbora, jer se već time garantuje da takvi izbori neće doneti ništa dobro. Opozicija bi zato, u što širem uzajamnom razumevanju, zajedno sa građanima, sa aktivističkim organizacijama, morala da insistira na tome da nijedan tajni dogovor ne bude osnov za predstojeće izbore, da izbori moraju da se dogode ne
- Vreme je za NARODNI POKRET OTPORA trovanju Srbije.
- Evropski Zeleni su solidarni sa ljudima u Srbiji koji se protive rudarskom projektu Rio Tinto Jadar
- Zajedno podnela zahtev Ministarstvu za zaštitu životne sredine
- Beogradski odbor stranke Zajedno stoji uz prosvetu, poniženu, zastrašenu, po imenima ispisanu na spiskovima aktuelne ministarke prosvete Slavice Đukić Dejanović
- Srbija je pala u vodooskudicu i pati od suše zbog zastarele infrastrukture i diletantizma vlasti
