Šta i zašto nismo čuli na Anketnom odboru

Kopredsednica stranke Zajedno, Biljana Stojković u svom autorskom tekstu govori o institucionalnom nasilju koje se poslednjih dana ogledalo u obustavi rada Anketnog odbora za dva masovna ubistva i predstavlja deo saznanja do kojih bi javnost došla kroz rad odbora da on nije prekinut. Pravno nasilje nad svim građanima Srbije dobro je poznat ambijent u kom živimo. Malu pokaznu vežbu samovlašća i razaranja pravnog sistema imali smo prilike da vidimo u odluci predsednika Narodne skupštine da se obustavi rad Anketnog odbora za dva masovna ubistva. Jedna glava, jedna odluka i gaženje svega što bi institucija parlamenta morala predstavljati u civilizovanoj državi. Ne verujem da je bilo ko iznenađen, ali to ne menja nasušnu potrebu društva da se o tome neprekidno govori i nanovo rasvetljava svaki element na kom počiva nakaradna konstrukcija naprednjačke države i posledični horor u kome svi živimo. Jedan od esencijalnih temelja Vučićevog autokratskog vladanja jesu mediji i zarobljeno upravljačko telo (tzv. REM) koje bi se, prema Zakonu o javnom informisanju, Zakonu o elektronskim medijima i Pravilniku o zaštiti prava maloletnika u oblasti pružanja medijskih usluga, moralo brinuti o tome da informisanje bude istinito, pravovremeno i objektivno, da sankcioniše pružaoce medijskih usluga zbog prisustva govora mržnje i nasilja u programskim sadržajima, da zaštite ljudsko dostojanstvo i decu od štetnih sadržaja koji mogu ugroziti njihov mentalni i duhovni razvoj, itd. Svojim funkcionisanjem REM je pokazao da predstavlja važno SNS propagandno telo, a ne instituciju čiji je zadatak da neguje pristojnost, toleranciju, edukaciju, kulturu i pluralizam u javnom prostoru. Uzimajući u obzir nespornu činjenicu da Savetom REM-a upravlja osoba koja u javnosti otvoreno brani naprednjački režim i obračunava se sa neistomišljenicima i opozicijom, jedini logičan zaključak je da su medijska slika, javni govor, nasilni sadržaji, primitivni sadržaji i promocija jednoumlja upravo ono što je bio cilj Aleksandra Vučića i njegove vlasti. Mora se priznati da je REM ovu misiju savršeno obavio, a građani su ostavljeni da se suoče sa svim otrovnim plodovima proizvedene društvene agresije. Uništen Anketni odbor imao je zadatak da se, između ostalog, bavi i temom medija. Zoran Gavrilović, izvršni direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI), organizacije koja decenijama prati rad medija, bio je jedan od stručnjaka pozvanih da izlože svoje nalaze pred Anketnim odborom. Rezultati analize usklađenosti rada REM-a sa zakonima i uticaja medija na kreiranje društvene klime, bili bi definitivno razorni za naprednjački režim i medijske poluge vladanja Aleksandra Vučića. BIRODI je dostavio Republičkom javnom tužilaštvu Alternativni izveštaj o radu REM pre više od dva meseca, a ja ću, na ovom mestu, izdvojiti samo nekoliko zaključaka koji su najrelevantniji za rad nesrećnog Anketnog odbora. Prvo, sasvim je vidljiva „legalizacija i legitimizacija govora mržnje i nasilja zbog izostanka sankcionisanja od strane REM-a, ali i zbog promocije govora mržnje iz redova članova Saveta REM-a.“ Drugi zaključak je „uspostavljanje medijskog ambijenta u kojem dominiraju promocija, propaganda i etiketiranje kao forme medijskog ponašanja u oblasti politike. Istovremeno, imamo dominaciju zabavnih sadržaja nauštrb naučno-obrazovnih, dokumentarnih i dečjih…“. Konačno, „uspostavljanje i održavanje industrije populizma“ definitivno dovodi do „kršenja ljudskih prava i ljudskog dostojanstva, kako u medijskim sadržajima tako i u čitavom javnom prostoru, sa posebnim akcentom na kršenje prava dece i maloletnika koji su, i pored zakonske zaštite, konstantno izloženi štetnim sadržajima punim nasilja i vulgarnosti, što je ostavilo, i ostavlja, nesagledive posledice na njihov moralni, mentalni i duhovni razvoj.“ Teško da se ovim zaključcima BIRODI može nešto suštinski dodati. U nekoliko rečenica opisano je sve što je medijski kreiralo divljačko javno mnjenje, poništilo svaku etičku normu i od naše dece napravilo krvničke masovne ubice koji izazivaju nebrojene simpatije kod svojih drugara. Pakao i horor! Aleksandar Vučić je, neposredno nakon masakara, izjavio na konferenciji za medije da se moraju sagledati uzroci i odgovornost kako bi se sprečili novi slični događaji. Čak i priznaje svoju krivicu jer se bavio Kosovom, vojskom i ekonomijom umesto društvenim tendencijama. Moje je mišljenje upravo suprotno – Vučić se previše, a verovatno i skoro isključivo, bavi medijima i sopstvenom promocijom. Ne bih da naglašavam i očiglednu činjenicu da upravljanje apsolutno svim pitanjima u državi ne spada u domen delovanja predsednika države i predstavlja brutalno kršenje Ustava RS i gomile drugih zakona. Drugim rečima, Vučić je osnovni razlog zbog kog u ovoj državi nema zakonskih postupanja. Deklarativno zalaganje za ispitivanje odgovornosti ne znači i istinski rad na istraživanju odgovornosti. Zadatak Anketnog odbora koji bi pokazao koliki nivo bezvlašća „upravlja“ ovom državom, najmanje je u interesu Srpske napredne stranke i njenog doskorašnjeg formalnog predsednika. Zbog toga je ovaj Odbor morao biti ukinut. Devastirajući su i pokušaji povezivanja Anketnog odbora sa protestima „Srbija protiv nasilja“. Neuspeh Odbora nije jednak neuspehu protesta iz prostog razloga što Anketni odbor nikada nije ni bio deo zahteva pobunjenih građana. Svako dovođenje u vezu ova dva procesa osnažuje pokušaje vlasti da proteste uništi. Od toga se moramo zaštititi. Na kraju, moramo se osvrnuti i na mišljenje roditelja dece iz Ribnikara. Njihovu bol, tugu i strahove niko ne može osetiti i zamisliti. Uprkos medijskim spinovima, donekle je razjašnjena činjenica da delovanje Odbora ne bi ugrozilo istragu i sudski proces u vezi sa maloletnim K.K., tj. njegovim ocem. Dodala bih, međutim, jedan potencijalni efekat koji bi doprineo dobrobiti roditelja, ali i čitavog društva. Anketni odbor mogao je razjasniti ulogu države u kreiranju ubilačkog ambijenta u Srbiji, kao i nefunkcionalnost institucija okupiranih nekompetentnim naprednjacima. Moje je mišljenje da bi ovi zaključci dali vetar u leđa roditeljima da od zločinačke države zatraže nekakvu oštetu za svoj neizreciv bol. Država se ne bi mogla licemerno kriti iza tuge, već bi bila optužena za izazivanje traume. Velika je razlika između optuženog i sudije. Mislite o tome.