Author: zmadmin
Atanacković: Ovo društvo vrlo dobro zna kako se pruža otpor okupatoru
Dobitnik NIN-ove nagrade, pisac, likovni umetnik i predavač, Dejan Atanacković održao je govor na poslednjem protestu „Srbija protiv nasilja“ u Gornjem Milanovcu. Atanacković, koji je i odbornik u Skupštini grada Beograda ispred stranke Zajedno rekao je okupljenim građanima da moraju da se bore za Milanovac i njegovo nasleđe koje je ugroženo bahatim ponašanjem vlasti kao što je ugrožen i Beograd. „Ne sme se zaboraviti nijedan slučaj nasilja. Pamtićemo, beležićemo, ne radi lične osvete, to nikad neće biti naša motivacija, već zato što je naša obaveza da se kriminal ne zanemari i ne zaboravi. Naša je obaveza da se kriminalcima sudi, da im se ne dozvoli da se sutra pritaje u nekoj novoj vlasti, u nekom novom javnom preduzeću, javnoj upravi“, rekao je Atanacković sa govornice. On se osvrnuo na situaciju u Beogradu i napade na kulturno i istorijsko nasleđe u glavnom gradu. „Beograd se pretvara u koruptivnu kaljugu kriminalne gradnje, u periferiju trećeg sveta, gde razna korumpirana bagra stiče privilegije i pravo da nam ruši nasleđe, zgrade s kraja 18. i početka 19. veka, da bi na njihovom mestu podizali besmislene soliterčine za pranje prljavog i kriminalnog novca. A pošto je Beograd vaš, koliko je i moj, treba da znate da je poslednjih dana uništeno najvažnije arheološko nalazište u ovom delu Evrope, Belo Brdo; vinčanska kultura, kojom se svi u Srbiji ponosimo“, izjavio je Atanacković, koji je dodao: „Zato vas molim da se borite za vaš i naš Milanovac, koji je oduvek gajio svoje nasleđe, da odbranite svoj Dom kulture, da odbranite vaše pozorište, jer dosta nam je tajkunskih hotela, tajkunskih kafana, dosta nam je predsednika opština koji mašu repom pred tajkunskim parama, – poručio je pisac Milanovčanima“. Atanacković je izneo i uverenje da građani Srbije ipak znaju kako da se izbore sa režimom. „Nećemo opstati ne samo zato što će nam pokrasti, zatrovati i porušiti sve što je deo našeg identiteta; ne zato što će nas nestajati po 15 hiljada godišnje, ne zato što će svako kome se ukaže prilika da se spakuje i ode iz ovog brloga to i uraditi; nego zato što će nam ubiti dostojanstvo. Zato što više sebe nećemo smeti da pogledamo u ogledalo, zato što ćemo biti saučesnici u svemu onome čemu nismo pružili otpor. Ali nemamo nikakvog razloga za to, ovo društvo vrlo dobro zna kako se pruža otpor okupatoru“, rekao je Atanacković. Beogradski odbornik je poručio da su svi državni resursi i sve institucije stavljene u službu organizovanog kriminala. Kao i da nema nijednog problema, nijednog slučaja kršenja zakona i nasilja nad kolektivom ili pojedincem koji se može rešavati kroz institucije države. „Tužilaštvo je na nepoznatoj adresi, policija progoni policajce koji rade svoj posao, zavod za spomenike ruši spomenike, komunalna preduzeća stvaraju divlje deponije. Imamo predsednicu Vlade koja ne zna kako se zove ako se prethodno ne konsultuje sa svojim šefom. A na čelu države je pojedinac sa narcisoidnim poremećajem ličnosti, šef koji krije dokaze o ubistvima u kafiću Panda na Кosovu, na naplatnoj rampi kod Doljevca, koji ubicama Olivera Ivanovića pruža sigurnu kuću, čiji su pokrajinski ministri proglasili pilota heroja Omera Mehića alkoholičarem. On ne sme, osim u vidu fotomontaže, da ode u osnovnu školu i upiše se u knjigu žalosti, koji na dan masakra potpisuje zakon za otimanje javne imovine, koji ovih dana na ispovest zlostavljane žene odgovara da joj on nije kriv što se udala“, poručio je Atanacković građanima Gornjem Milanovca.
Zajedno: Besplatni udžbenici svoj deci
Stranka Zajedno zahteva da se za svu decu u svim osnovnim i srednjim školama u Srbiji obezbede besplatni udžbenici. Dobro, dostupno i sigurno obrazovanje je garant naše budućnosti i boljeg života za sve naše građane. Zato se snažno zalažemo za veća ulaganja u prosvetu, kako u pomoć učenicima i njihovim roditeljima tako i u obezbeđivanje dostojnih zarada za prosvetne radnice i radnike. Nažalost vlast čini sve da i od obrazovanja napravi još jedan od poligona za podele u našem društvu. Sva deca u Srbiji moraju imati jednaka prava, pa tako besplatne udžbenike ne smeju imati samo osnovci i srednjoškolci iz Beograda već iz svih naših opština. Škole su mesta gde bismo trebali da učimo mlade ljude o osnovnim demokratskim principima, a kako bi tako zaista bilo moramo uraditi sve kako obrazovne ustanove ne bi bila mesta podele, već jednakosti i solidarnosti u kojima se deca i mladi osećaju dobro. Zato svi moraju imati iste uslove. Svi roditelji školske dece vrlo dobro znaju koliko obrazovanje u našoj državi zapravo košta. Besplatni udžbenici će svakako dosta značiti za budžete beogradskih porodica, međutim zašto bi ta mera bila ograničena samo na glavni grad? Puno je ljudi po našoj zemlji koji ovih dana podižu kredite kako bi kupili potrebne komplete udžbenika koji su samo deo troškova školovanja deteta. Pola miliona ljudi u Srbiji zarađuje minimalac od 40 hiljada dinara a kopleti knjiga za starije osnovce idu i preko 20 hiljada! Ljudi se zadužuju kod banaka kako bi školovali decu, a država rasipa novac iz javnih budžeta na stadion koji nikome ne treba i novi sajam iako već ima sasvim dovoljno sajmova. Zahtevamo od Vlade Srbije, Ministarsava finasija i prosvete da u saradnji sa lokalnim samoupravama učine sve kako bi svoj deci u našoj zemlji bili obezbeđeni jednaki uslovi, odnosno kako bi svi imali besplatne udžbenike. Stranka Zajedno poziva sve građane da u svojim opštinama vrše pritisak na lokalne vlasti kako bi se obavezale da obezbede besplatne udžbenike za svu decu. Podsećamo i da je stranka Zajedno već iznosila zahtev da sva deca imaju besplatne udžbenike i krajem prošle godine kada su svi naši odbori te zahteve zvanično dostavili svojim lokalnim samoupravama.
Stranka Zajedno je formirala nova povereništva u Kniću, Žitištu i Smederevskoj Palanci
Stranka Zejdno se širi. Prethodne nedelje smo formirali tri nova povereništva – u Kniću, Žitištu i Smederevskoj Palanci i pozivamo sve građane i građanke iz ovih opština koji žele da se bore za bolji život da nam se u toj brorbi pridruže. Poverenik stranke Zajedno za opštinu Knić je Žarko Pavlović, menadžer prodaje u „AD vino Župa“. Pavlović nikad nije bilo član nijedne stranke, a po struci je šumarski tehničar. Oženjen je i otac je dvoje dece. Milica Gverić, veterinarska tehničarka iz Srpskog Itebeja će biti poverenica za opštinu Žitište. Ona radi u struci i nije se bavila politikom ranije. Diplomirani sociolog Luka Vojčevski je poverenik stranke Zajedno za Smederevsku Palanku. Vojčevski se interesuje za sport i kulturu, bavio se novinarstvom, uređivao elektronski časopis o kulturi. Rekreativno trči polumaratone i maraton. Stranka Zajedno smatra da politika ne treba da se vodi u uskim krugovima nabeđenih elita, već od strane svih nas, rame uz rame sa komšijama, kolegama i sugrađanima na planini, na radnom mestu ili na ulici, reč na reč, svima vidljivo, u institucijama. Od mesne zajednice do Narodne skupštine, država treba da pripada građanima, i nikom drugom. Sigurni smo da novi ljudi u političkom životu mogu doneti i ovakve principe u razvoj našeg društva i političkog života u njemu. Verujemo da udruživanje dobronamernih, pametnih i stručnih ljudi, aktivista iskazanih u borbi za socijalnu pravdu i ljudska i radna prava, za bolji i humaniji život u gradovima i selima, za čist vazduh, zemlju i vodu, može kreirati snažnu političku snagu koja će voditi borbu za bolji život.
Zelenović: Vučić nudi radnicima 46 hiljada dinara minimalac, a potrošačka korpa je 98 hiljada
U ponedeljak će Socijalno-ekonomski savet raspravljati o visini minimalne zarade za sledeću godinu koju je predsdnik Vučić unapred postavio na 46 hiljada. Kopredsednik stranke Zajedno i narodni poslanik Nebojša Zelenović smatra da je Vučićeva ponuda sramotna i nedovoljna za dostojanstven život naših radnica i radnika. „Vučić nudi radnicima 46 hiljada dinara minimalac, a potrošačka korpa je 98 hiljada! I to još predstavlja kao napredak ekonomskog tigra – to što ljudi ne mogu da namire svoje potrebe poštenim radom nije nikakav napredak već ekonomsko nasilje nad velikim delom naših ljudi“, rekao je Zelenović. On se osvrnuo i na mogućnosti koje radnici imaju sa ovakvim zaradama. „U Vučićevoj Srbiji radnici nemaju za ceo hleb, mogu da plate pola, decu ne mogu da školuju, nemaju za novu odeću, za rekreaciju, za kulturu. Minimalac nije dovoljan ljudima je potrebna plata za život kako bi mogli dostojanstveno da žive i doprinose našem društvu“, kaže Zelenović. Kopredsednik stranke Zajedno smatra da određivanjem visine minimalca svake godine pre nego što svoje mišljenje iznese Socijalno-ekonomski savet Vučić samo nastavlja da sprovodi nasilje nad institucijama ove zemlje. Zelenović podseća da predsednik nema nikakve ingerencije po ovom pitanju već samo koristi svoju moć kako bi unapred zakopao nade građana Srbije i prokrčio put za dalje nesmetano bogaćenje velikih kompanija koje imaju najviše koristi od bednih plata u našoj zemlji. „Da zaista brine o radnicima i njihovoj dobrobiti Vučić bi se zapitao zašto pola miliona ljudi, od kojih je veliki broj u javnom sektoru, radi za minimalac godinama iako bi po zakonu to morao biti izuzetak u slučaju otežanog poslovanja preduzeća a ne pravilo“, smatra Zelenović. Stranka Zajedno veruje da je potrebno omogućiti nesmetan rad Socijalno-ekonomskog saveta i pregovaračkog procesa sindikata i poslodavaca o mnogim temama uključujući i zarade u šta ne sme da se meša predsednik države. Verujemo da je za bolji život ljudi potrebno promeniti logiku razmišljanja o zaradama i uvesti realne proračune koji su deo međunarodnih konvencija a koji bi nas vodili ka uvođenju plate za život kao koncepta koji bi ljudima garantovao dostojanstvo.
Đurić: Mladima u Srbiji nije potrebna jednokratna pomoć već konkretna i održiva rešenja
Decenijama unazad se na studentskim protestima mogu čuti svakojaki povici i parole. Jedna od njih na veoma direktan način iskazuje ono što suštinski predstavlja vrednost za koju se beskompromisno treba boriti, a to je – Znanje nije roba! Nažalost, poslednjih desetleća se sve češće prema obrazovanju odnosimo kao prema nečemu što predstavlja povlasticu, stvar dostupnu gotovo samo višim društevnim slojevima, istovremeno zaboravljajući da su mnogi od najvećih svetskih naučnika svih vremena, poticali iz siromašnih porodica. Nakon petooktobarskih promena, ali i mnogo pre istih, studentima su obećavane kule i gradovi, ali u suštini sva obećanja su uglavnom ostajala samo na rečima. Nažalost, od reči se ne živi, a ni ne studira – pored truda i zalaganja, koje ne manjka, za studiranje su potrebni uslovi i finansije. Više od 15 godina, studenti u Srbiji čekali su da dobiju Zakon o studentskom organizovanju. Na kraju, kad se sve sabere i oduzme – mogli su studenti sačekati još malo vremena. Zakon u ovakvom formatu, pun je nedefinisanosti, nelogičnosti i „rupa“ koje se vešto koriste. Kao primer, pomenuću situaciju iz Novog Sada, gde su se na Filozofskom fakultetu odvijali izbori za članice i članove studentskog parlamenta. Vladajući Savez studenata, blizak vladajućem SNS-u, nije dozvolio listi Studentske reakcije da se kandiduje na izborima, istovremeno kršeći sve moguće procedure i regulative, do te mere da su za zamenika predsednika izborne komisije postavili osobu koja je član Saveza studenata koji, istovremeno, učestvuje na tim istim izborima. Nije li to sukob interesa? Zakon, kao takav, sa svim svojim manjkavostima bi možda i funkcionisao, ali u razvijenom demokratskom društvu, gde se poštuju slobode izbora i načela smenjivosti. U diktaturi u kojoj živimo, gde se prljava autokratska politika uvukla u svaku poru društva – ni jedan zakon ne funkcioniše, a kamoli Zakon o studentskom organizovanju. Dakle, može se zaključiti da su postojeće zakonske regulative idealne za vežbanje „mladih lidera“ SNS-a i njihovu pripremu za neke bitke koje im tek predstoje. Prema Zakonu o učeničkom i studentskom standardu, studenti imaju pravo, između ostalog, na smeštaj i hranu. Iako ove stvari moraju da budu kvalitetne i široko dostupne studentima, uslovi u kojima žive su katastrofalni. Kada govorimo konkretno o studentskim domovima, u Novom Sadu, smeštajni kapaciteti broje nešto više od 2.700 mesta, iako studenata ima nešto više od 40.000. Brojni studenti sa lošijim ekonomsko-socijalnim statusom neretko uslovljeni lošom finansijskom situacijom i cenom rentiranja stanova odustaju od studiranja ili pak, rade po dva ili tri posla kako bi nadomestili finansijske izdatke. Slična je situacija i sa mladim bračnim parovima, koji uz svu pomoć države i dalje grcaju u dugovima. Navedeni primeri, pored kojih postoji još bezbroj sličnih ili istih trebali bi da budu rešeni institucionalnim putevima i tu dolazimo do ključnog problema – nedovoljne uključenosti mladih u odlučivanje. Primera radi, u Narodnoj Skupštini Republike Srbije, narodni poslanici mlađi od 30 godina čine tek 3.6%, odnosno to je 9 poslanica i poslanika. U Skupštini AP Vojvodine taj broj je još katastrofalniji, od 120 poslanika, tek je 1 mlađi od 30 godina. Pored toga što mladi nisu dovoljno zastupljeni, niti im je data prilika učestvuju u odlučivanju, o njihovim problemima se ne govori – bar ne u onoj meri u kojoj bi trebalo. Mladima u Srbiji nije potrebna jednokratna pomoć koja im se daje pred svake izbore i nerealna obećanja o zemlji meda i mleka, već konkretna i održiva rešenja čija će se primena osetiti na dugoročnom planu. Za početak bi bilo dovoljno da se parola „Za našu decu‟ ne odnosi samo na članove vladajuće partije, već na sve mlade ljude koji žive u Srbiji – i to bi već predstavljalo dobar pomak. Izvor: Danas
Kalajdžić: Država žmuri na postojanje problema na trzištu na kojem se prodaju zabranjeni pesticidi
Informacija o zaustavljanju transporta breskvi iz Srbije u zemlju članicu EU zbog pronalaska ostataka pesticida hlorpirifos koji nije dozvoljen za upotrebu u voću je krajnje zabrinjavajuća, smatra narodna poslanica Jelena Kalajdžić iz stranke Zajedno. Hlorpirifos je u Evropskoj Uniji zabranjen od početka 2020. godine, a u našoj zemlji je zabranjen od prošle godine. Međutim, prema odluci Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, preparati koji sadrže aktivnu materiju hlorpirifos dostupni su na terenu za gajenje šećerne repe, čime se uglavnom bave velike korporacije. „Postavlja se pitanje da li je fitosanitarna inspekcija vršila adekvatan nadzor tokom celog procesa, odnosno od same prpizvodnje, transporta ovog preparata na bazi ove aktivne materije, pa sve do njegove primene na parcelama šećerne repe? Na kraju Ministarstvo poljoprivrede mora da da odgovor i na pitanje kako je ova aktivna materija dospela do proizvođača voća, što nije smelo da se dogodi“, rekla je Kalajdžić. Ona ukazuje da aktuelni primer sa breskvama pokazuje da je ova materija još uvek dostupna na tržištu i da je voćari koriste. „I opet su to pitanja za nadležne institucije koje su sigurno svesne postojanja problema na tržištu kada su u pitanju zabranjeni preparati, ali da fitosanitarne inspekcije od tog problema skreću pogled“, smatra Kalajdžić. Ona je naglasila i da do ovoga nije smelo da dođe, ukoliko je već odobren ovaj pesticid samo u usevima šećerne repe bilo je neophodno sprovesti jače fitosanitarne kontrole. „Ova situacija sa breskvama svakako nije ništa novo već rezultat dosadašnjeg rada Ministarstva, odnosno ljudi koji su se našli na rukovodećim mestima sticajem okolnosti. Kontrola situacije na terenu i rukovođenje ozbiljnim stvarima im ide tako dobro da su nam afere kao ova postale sve učestalije“, izjavila je Kalajdžić. Ona kaže da se ovde postavlja i retoričko pitanje da li će se desiti presedan pa će neki od odgovornih preuzeti odgovornost, makar minimalnu, barem onu moralnu za ovaj skandal kojim se urušava ugled srpske poljoprivrede, a naročito njene veoma perspektivne grane, voćarstva? „Ovakvi problemi su samo rezultat višegodišnjeg urušavanja celokupnog sistema u našoj državi. Ostaje nam da se svi zapitamo šta je sledeće posle loše i teške proizvodne godine, vremenskih nepogoda sa ogromnim štetama, kao i ovakvih stvari koje nam donose bruku i sramotu a mogle su biti sprečene“, zaključuje Kalajdžić.
Miketić u otvorenom pismu Dejanu Stankoviću: Deki delijo, koliko ti je dosta?! Ne ruši se Beograd koji te je voleo
Dejane, legendo fudbala i predatoru gradnje, da li je moguće da si se odlučio da porušiš čitav kvart između Trga Slavija i parka Manjež, sa sve stogodišnjim reprezentima beogrdaske arhitekture koje su uživale zaštitu kulturnog dobra? Ovi objekti imaju istorijsku vrednost, npr. stara zgrada gradske štedionice iz 19. veka, koja se nalazi na samoj raskrsnici ulica Svetozara Markovića i Kralja Milana, ili druga štedionica iz 1929. sa sve skulpturom Merkura, kao i zgrada Milana Zlokovića. On ti dođe nešto kao Nemanja Vidić u arhitetkuri, odmeren, precizan i bez viška poteza. Znam, nije ti ovo prvi put, već si porušio one zgrade u Baba Višnjinoj, Kursulinoj, čak si rušio i po Kosančićevom vencu čime si unakazio onu jedinstvenu, arhaičnu sliku grada koja nam je svima urezana u podsvesti. Kapiram, ne zanima te istorija mnogo, čak ni grada u kom si odrastao a čije si srce svojim fudbalskim umećem osvojio. A da li te zanima zakon? Pravda? Da li postoji objekat koji si legalno izgradio? Da te podsetim, tvoja građevinska imperija porušila je zgrade u Kursulinoj čak i pre dozvole za rušenje, nikle su dve zgradurine, u Kursulinoj i Baba Višnjinoj, ali sa preko 3000m2 više nego što je dozvoljeno. Obe su nezakonito ozakonjene jer nisu izgrađene pre 2015-te godine već par godina kasnije. Zgrada na Dorćolu je takođe ozakonjena ilegalno – jer ima skoro 2000m2 više nego što je dozvoljeno građevinskom dozvolom. Možda ti misliš da su te građevine gotova stvar, ali grešiš. Nemanja Stajić, naprednjak i bivši sekretar za ozakonjenje, koji je “završavao” sporne legalizacije je popio krivičnu prijavu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije ga tereti za nelegalno ozakonjenje. Budi uveren da će se i ekipa iz kriminalnog Zavoda za zaštitu spomenika Beograda ubrzo naći na istoj toj klupi jer su saučesnici u varvarskom rušenju i pljačkanju Beograda. Upravo taj Zavod je i dopustio da ovaj istorijski kvart “Zapadnog Vračara” koji rušiš više ne uživa prethodnu zaštitu po Zakonu o kulturnim dobrima. Razumem da veruješ da nadigravaš zakone poput odbrane Kajzerslauterna, ali, Deki, ovo je druga igra. Ovde sudija može da poništi gol i oduzme ti titulu čak i više godina nakon slavlja. Onog tvog uz trubače. A bio bi to baš tužan kraj jedne velike zvezde. I zato te pitam, Deki, delijo, koliko ti je dosta?! Pa ne ruši se Beograd zarad ličnog profita. Ima i drugih načina i prilika za investiranje. Ti bar to znaš. Pozivam te da promeniš projekat, da odustaneš od sumanutog razaranja istorijskog kvarta Vračara, a time sačuvaš i svoje ime u istoriji ovog grada.
Čarobne reči: stid i odgovornost, za koje vlast ne zna, autorski tekst Biljane Stojković
Parafraziraću sasvim tačnu konstataciju Vitomila Zupana od pre više od pola veka: odgovornost je čarobna reč; kod nas niko ne želi da ima posla s njom. Zamisao da se na odsustvu svake ljudske i društvene odgovornosti gradi država jednaka je verovanju da možete napraviti soliter od peska, učiniti da laž postane istina, nahraniti gladne jednom korom hleba, ili noć pretvoriti u dan. Ukratko, jasno je da bez čvrste društvene supstance ne može biti sazidana funkcionalna država. Više puta sam rekla da osnovni zadatak u procesu popravljanja države jeste vraćanje osećanja stida u naše društvo, jer stid je osnova za razvijanje individualne odgovornosti za bilo kakvu svinjariju koju učiniš za državu, u ime države, prema građanima, ili u ime njih. Imajući u vidu da se naprednjačka vlast zasniva na kreiranju haosa i neprekidnih trusnih poremećaja u svakoj klici koja može izroditi čvrstu zajednicu, potpuno je logična njihova tendencija da se kroz medije, javne ustanove i politiku promovišu blud, nekultura, korupcija, nepoštovanje, odvratan rečnik, nasilje – jednom rečju, brisanje stida. Šta želim reći ovim tragičnim opisom stanja u kom se nalazimo? Osnovna poruka protesta Srbija protiv nasilja, srž svih zahteva koji su ispostavljeni vlastima, ubada u sam centar naših problema – traži se odgovornost! Nisam rekla bilo šta novo, ali možda je zgodno svesti stvari na njihovu suštinu. Napipali smo, i građani i opozicioni političari, šta jeste kancer sa metastazama koji nas jede, razara i poništava. Sve ovo su razlozi zbog kojih protesti ne smeju stati. Ili se lečimo ili nestajemo. Beskompromisna borba je jedini put i naš društveni usud. Poruka i za građane i za opoziciju uključenu u organizaciju protesta je takođe jasna – borba se mora pojačati. Verujem da su mnogi spremni za radikalizaciju, za ulivanje veće snage i volje, za upornost i noći pod otvorenim nebom. Znam mnoge koji to definitivno jesu. Veliko je pitanje da li se stid može uliti nekome ko takve osećaje nema. Za političku elitu utopljenu u dosad neviđenu dekadenciju, bez granica i srama, odgovor je jasan, tj. izlečenja nema. Ima i onih zabludelih, žrtava režima koji su na sebe preuzeli ulogu krivca i saučesnika, koji su dugo vremena lagali sebe. Za njih će doći dan prosvetljenja, platiće cenu sopstvene samoobmane kroz najveći osećaj stida. Za nas ostale, one koji su više od deset godina živeli otvorenih očiju, potrebna je vera u nešto van sopstvenog ja, buđenje iz letargije i cinizma. Eto, to nas čeka na jesen – borba za te čarobne reči: stid i odgovornost. Biljana Stojković, kopredsednica stranke Zajedno
Zajedno za Jagodinu: Da li Mona fashion kupovinom poljoprivrednog zemljišta krči put za Rio Tinto?
Kompanija Mona fashion, koja je u vlasništvu brata ministra Momirovića, kupila je na javnom nadmetanju poljoprivredno zemljište društvenog preduzeća AIK Jagodina u stečaju, po znatno nižoj ceni od tržišne, uprkos činjenici da vrednost zemljišta u Jagodini raste iz godine u godinu. Iz povereništva stranke Zajedno u Jagodini strahuju da bi ovo mogao biti uvod u jače prisustvo kompanije Rio Tinto u ovom kraju. Kompanija Mona je kupila oko 60 hektara zemljišta u seoskom području Jagodine, što je dovelo do velikog uznemirenja javnosti, posebno zbog činjenice da je pretežna delatnost preduzeća Mona daleko od poljoprivrede kao Zemlja od Marsa. Da je Mona enormno profitirala ovom kupovinom, govore i uporedni podaci iz objavljenih finansijskih izveštaja. Poređenja radi, Mona je za hektar poljoprivrednog zemljišta u Pomoravlju dala oko 1.200 evra, dok je trenutna tržišna cena u selu Siokovac od 4.000 do 5.000 evra po hektaru. „Zabrinjava i činjenica da je čak i Grad Jagodina za kupovinu zemljišta istog preduzeća AIK, u Kočinom selu, 2013. godine platio oko 3.100 evra po hektaru. Deset godina kasnije, jedno privatno preduzeće, plaća 2,5 puta manje nego država, uprkos velikoj potražnji na tržištu“, kažu u stranci Zajedno iz Jagodine. Oni kažu da je lokalna javnost s pavom uznemirena pošto nisu jasne namere privilegovanih bogataša bliskih režimu. „Da li možda trenutno ne profitiraju dovoljno, pa im treba poljoprivredno zemljište iz jagodinskih sela i šta se krije iza kulisa ovakve prodaje“, pitaju u stranci Zajedno. „Lokacije zemljišta koje je kupila Mona je to što izaziva sumnju, jer se neka sela nalaze i na Rio Tintovoj rudnoj mapi koja je bila dostupna javnosti. Javna je tajna da je bilo nekih istražnih radnji u Pomoravlju, daleko od očiju javnosti“, navode iz Zajedno. Iz jagodinskog povereništva stranke Zajedno veruju da moramo da prestanemo da se delimo i da se svim snagama suprotstavimo koruptivnom režimu, koji ne brine o gradu ni državi, već isključivo brine o profitu privilegovanih tajkuna. „Činjenica je da par hiljada pojedinaca u Srbiji živi svoj život iz snova, zgrće basnoslovno bogatstvo, dok deli između sebe zemlju koja pripada svima nama. Vlast je povukla Zakon o eksproprijaciji, ali je na mala vrata donela Zakon o planiranju i izgradnji, koji investitorima i tajkunima daje veća prava nego ikada do sad. Moramo da se trgnemo iz apatije, inače ćemo se probuditi u tuđoj zemlji“, poručuju iz stranke Zajedno Jagodina.
Miketić: Nema tela- nema dela
Narodni poslanik iz stranke Zajedno, Đorđe Miketić odgovorio je na reagovanje Ministarstva kulture na intervju „Finalna rasporodaja Srbije“ koji je prethodno dao Novom magazinu. Miketić dodatno razjašnjava neke nedoumice koje imaju službenici Ministarstva po pitanji Nemačkog paviljona na Starom sajmištu na Novom Beogradu. Da počnemo redom. 1. “Nemački paviljon na Starom sajmištu biće prvi rekonstruisan” – izjavio 2015-te godine, prilikom posete Efraima Zurova direktora Simon Vizental centra, tadašnji v.d. gradonačelnika Goran Vesić, a sada ministar građevine i saobraćaja. Nastavlja u tekstu: “Rešeni su imovinsko pravni odnosi na nemačkom paviljonu, koji je bio sabirni centar gde su dovođeni Jevreji, kasnije Srbi i drugi antikomunisti (verovatno miseći na antifašiste – prim. prev) za vreme postojanja logora. On (nemački paviljon) je sada potpuno vlasništvo Skupštine grada i biće prvi objekat na Starom sajmištu koji će moći da bude potpuno rekonstruisan.” 2. Kada je prošle godine obznanjeno da se planira rušenje Nemačkog paviljona, višemesečnim upozorenjima i dopisima svim relevantnim institucijama iz oblasti zaštite kulturno—istorijskog nasleđa, a tu spada i Ministarstvo kulture, predočili smo da je Nemački paviljon de-facto deo nacističkog logora Staro sajmište. Međutim, i beogradski i republički Zavod za zaštitu spomenika, kao i Ministarstvo kulture – ćutali su na naše dopise, dokaze i apele mesecima. Tek nakon što je Nemački paviljon varvarski srušen, i to bez zakonite dozvole za rušenje, Ministarstvo kulture odgovara na dopis koji smo im uputili mesec dana pre rušenja, u kome su potvrdili da se prostor Nemačkog paviljona nalazi u zoni zaštite u okviru Starog sajmišta! Ministarstvo, tačnije v.d. pomoćnica ministarke, Danijela Vanušić, u odgovoru nama konstatuje: „S obzirom da se predmetni prostor (Nemački paviljon) nalazi u zaštićenoj zoni nepokretnog kulturnog dobra Staro sajmište Logor Gestapoa, potrebno je da Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda dostavi informaciju i o tome da li je investitor tražio uslove mera tehničke zaštite za izvođenje infrastrukturnih radova i da li je Zavod izdao takve uslove“ – naložilo je ministarstvo kulture beogradskom Zavodu. Samo ova činjenica, morala je dovesti do hitne obustave svih radova na lokaciji, i disciplinskih ali i krivičnih postupaka protiv odgvornih lica. Ostavku Olivere Vučković, zbog razaranja kulturnog nasleđa Beograda već smo nebrojeno puta tražili, ali za ovo nečinjenje će dobiti i krivičnu prijavu, jer odgovornost za rušenje pavoljona ćemo tražiti na sudu. Ovim je ministarstvo priznalo da se Nemački paviljon nalazi u zoni nepokretnog kulturnog dobra, a beogradski Zavod za zaštitu spomenika je, kao i mnogo puta do sada, i pored svih naših upozorenja, dopustio da se ovo istorijsko zdanje sruši. Međutim, ovo nije kraj priče. 3. Postoje veoma jaki dokazi da se ispod Nemačkog paviljona, u samom podu, nalazi masovna grobnica u koju su 70tih godina premešteni ostaci logoraša. Postoje svedočanstva radnika preduzeća Rade Končar koji su na placu pronalazili ljudske ostatke, postoji deo poda paviljona koji nije popločan pločicama već je od izlivenog betonu što se poklapa sa zabeleškama i izjavama radnika da su pronađene ostake ubacivali u jednu jamu, u pod paviljona kojii je potom zaliven betnskom pločom. Takođe postoji i istraživanje engleske forenzičke arheološkinje Caroline Sturdy Colls iz 2012-te, koja je geo-skener metodom potvrdila indicije masovne grobnice. Sve ovo smo predočili i ministarstvu i Zavodu, i zahtevali da se obustave radovi na 90 dana dok stručna komisija ne ispita postojanje masovne grobnice logoraša. Međutim, tek kada smo o ovome izvestili nekolicinu međunarodnih institucija koji se bave Holokaustom, dolazi do pomaka. Tek onda je Ministarstvo konstatovalo da: “grad Beograd sprovodi infrastrukturne radove koje jednim svojim delom prelaze preko nacističkog logora za Jevreje i koncentracionog logora na Starom Sajmištu”. I nalaže da Zavod za zaštitu spomenika kulture Beograda izvrši uvid u stanje prostora i radova i postupi u skladu s Zakonom o kulturnim dobrima. Još jednom ministarstvo šalje dopis u kome potvrđuju da Nemački paviljon nije smeo biti srušen, a kojim ministarstvo pokušava da skine odgovornost sa sebe. Ministarstvo, potom prihvata argumente stranke ZAJEDNO o mogućnosti postojanja masovne grobnice i nalaže Zavodu da: ”prekine radove ako postoji opasnost od oštećenja arheološkog nalazišta i da obustava radova dok se ne utvrdi da li su pronađeni artefakti – od kulturno-istorijskog značaja. A ako to ne uradi gradski zavod – uradiće Republički“ Odmah potom, gradski Zavod je zadužio Kseniju Milenković – arheološkinju, zaposlenu u Zavodu za zaštitu spomenika Beograda – za vršenje stalnog arheološkog nadzora! Međutim, bager je nastavio da niveliše teren, a dotična arheološkinja iz Zavoda se nije pojavila na lokaciji ni jednom u tih dvadesetak dana nakon rešenja o postavljenju. O ovome svedoče fotografije, jer su aktivisti Zajedno svakodnevno izlazili na teren, ali i dva novinarska TV priloga koja su snimana na lokaciji. „Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda načelno je saglasan sa inicijativom da se prostor Starog sajmišta, posebno Nemački paviljon i prostor oko njega forenzički i arheološki istraži imajući u vidu navedene indicije o postojanju masovnih grobnica”, konstatuje se u odgovoru gradskog Zavoda od 22. juna. Zavod je potom uputio dopis u kome je bezočno slagao i pokušao da prebaci odgovornost na Direkciju za izgradnju Beograda, koja je nosilac posla: “Nisu planirani zemljani radovi koji bi ugrozili arheološke slojeve. Takođe, Zavod nalaže investitoru, Direkciji za građevinsko zemljište i izgradnju da se izvrše geofizička istraživanja kako bi se uočili “arheološki i fornenzički ostaci”. Znači oni razmenjuju dopise o obaveznom nadzoru, o obustavi radova, o ispitivanju terena, o nemačkom paviljonu kao pripadajućem delu logora Sajmište – samo se ništa od ovoga u realnosti ne dešava. Ne postoji nadzor Ksenije Milenković iz Zavoda, ne postoji neinvazivno sondiranje terena, već samo sdva bagera koji u punom gasu zatiru tragove. Sve po starom radikalskom receptu: nema tela – nema dela. Ako ministarka, ili anonimni pisac ovog demantija, pogleda kroz prozor svoje kancelarije, videće pozitivan primer arheloškog nadzora. Građevniski radovi u parku pored Narodne skupštine su svakodnevno pod budnim okom arhološkog tima, i zahvaljujući njima, pronađeni su značajni artefakti, koji će, nadam se, biti prebačeni i zavedeni u Muzej grada Beograda. Sa druge strane, lokaciji nezakonito srušenog Nemačkog paviljona – nema nadzora, već hitno čišćenje terena za saobraćajnicu, za novi most umesto starog i za širenje Beograda na vodi, preko
- Vreme je za NARODNI POKRET OTPORA trovanju Srbije.
- Evropski Zeleni su solidarni sa ljudima u Srbiji koji se protive rudarskom projektu Rio Tinto Jadar
- Zajedno podnela zahtev Ministarstvu za zaštitu životne sredine
- Beogradski odbor stranke Zajedno stoji uz prosvetu, poniženu, zastrašenu, po imenima ispisanu na spiskovima aktuelne ministarke prosvete Slavice Đukić Dejanović
- Srbija je pala u vodooskudicu i pati od suše zbog zastarele infrastrukture i diletantizma vlasti
