kontakt@zajedno-moramo.rs

Đurić: Mladima u Srbiji nije potrebna jednokratna pomoć već konkretna i održiva rešenja

Decenijama unazad se na studentskim protestima mogu čuti svakojaki povici i parole. Jedna od njih na veoma direktan način iskazuje ono što suštinski predstavlja vrednost za koju se beskompromisno treba boriti, a to je – Znanje nije roba! Nažalost, poslednjih desetleća se sve češće prema obrazovanju odnosimo kao prema nečemu što predstavlja povlasticu, stvar dostupnu gotovo samo višim društevnim slojevima, istovremeno zaboravljajući da su mnogi od najvećih svetskih naučnika svih vremena, poticali iz siromašnih porodica. Nakon petooktobarskih promena, ali i mnogo pre istih, studentima su obećavane kule i gradovi, ali u suštini sva obećanja su uglavnom ostajala samo na rečima. Nažalost, od reči se ne živi, a ni ne studira – pored truda i zalaganja, koje ne manjka, za studiranje su potrebni uslovi i finansije.

Više od 15 godina, studenti u Srbiji čekali su da dobiju Zakon o studentskom organizovanju. Na kraju, kad se sve sabere i oduzme – mogli su studenti sačekati još malo vremena. Zakon u ovakvom formatu, pun je nedefinisanosti, nelogičnosti i „rupa“ koje se vešto koriste. Kao primer, pomenuću situaciju iz Novog Sada, gde su se na Filozofskom fakultetu odvijali izbori za članice i članove studentskog parlamenta. Vladajući Savez studenata, blizak vladajućem SNS-u, nije dozvolio listi Studentske reakcije da se kandiduje na izborima, istovremeno kršeći sve moguće procedure i regulative, do te mere da su za zamenika predsednika izborne komisije postavili osobu koja je član Saveza studenata koji, istovremeno, učestvuje na tim istim izborima. Nije li to sukob interesa? Zakon, kao takav, sa svim svojim manjkavostima bi možda i funkcionisao, ali u razvijenom demokratskom društvu, gde se poštuju slobode izbora i načela smenjivosti. U diktaturi u kojoj živimo, gde se prljava autokratska politika uvukla u svaku poru društva –  ni jedan zakon ne funkcioniše, a kamoli Zakon o studentskom organizovanju. Dakle, može se zaključiti da su postojeće zakonske regulative idealne za vežbanje „mladih lidera“ SNS-a i njihovu pripremu za neke bitke koje im tek predstoje.

Prema Zakonu o učeničkom i studentskom standardu, studenti imaju pravo, između ostalog, na smeštaj i hranu. Iako ove stvari moraju da budu kvalitetne i široko dostupne studentima, uslovi u kojima žive su katastrofalni. Kada govorimo konkretno o studentskim domovima, u Novom Sadu, smeštajni kapaciteti broje nešto više od 2.700 mesta, iako studenata ima nešto više od 40.000. Brojni studenti sa lošijim ekonomsko-socijalnim statusom neretko uslovljeni lošom finansijskom situacijom i cenom rentiranja stanova odustaju od studiranja ili pak, rade po dva ili tri posla kako bi nadomestili finansijske izdatke. Slična je situacija i sa mladim bračnim parovima, koji uz svu pomoć države i dalje grcaju u dugovima.

Navedeni primeri, pored kojih postoji još bezbroj sličnih ili istih trebali bi da budu rešeni institucionalnim putevima i tu dolazimo do ključnog problema – nedovoljne uključenosti mladih u odlučivanje. Primera radi, u Narodnoj Skupštini Republike Srbije, narodni poslanici mlađi od 30 godina čine tek 3.6%, odnosno to je 9 poslanica i poslanika. U Skupštini AP Vojvodine taj broj je još katastrofalniji, od 120 poslanika, tek je 1 mlađi od 30 godina. Pored toga što mladi nisu dovoljno zastupljeni, niti im je data prilika učestvuju u odlučivanju, o njihovim problemima se ne govori – bar ne u onoj meri u kojoj bi trebalo.

Mladima u Srbiji nije potrebna jednokratna pomoć koja im se daje pred svake izbore i nerealna obećanja o zemlji meda i mleka, već konkretna i održiva rešenja čija će se primena osetiti na dugoročnom planu. Za početak bi bilo dovoljno da se parola „Za našu decu‟ ne odnosi samo na članove vladajuće partije, već na sve mlade ljude koji žive u Srbiji – i to bi već predstavljalo dobar pomak.

Izvor: Danas

Go To Top