Kristina Milošević: Solarna energija je velika prilika za srpsku ekonomiju

Prenosimo intervju koji je naša Kristina Milošević dala za hrvatski časopis Poslovni dnevnik.

Kristina Milošević rođena je 1984. godine u Gornjem Milanovcu. Ekonomski fakultet je završila u Beogradu. U općini Gornji Milanovac obnašala je dužnosti članice Općinskog vijeća od 2012. do 2016. godine, a u razdoblju od 2016. do 2020. godine bila je zastupnica u Skupštini općine Gornji Milanovac. Pored funkcije međunarodnog tajnika stranke Zajedno za Srbiju, obnaša I dužnost internog revizora stranke.

Vaš program se zasniva na okretanju ka zelenim politikama. Međutim, Srbija danas uveliko zavisi od fosilnih goriva, pre svega lignita za podmirivanje preko 60% potreba za električnom energijom i termoelektrane pokrivaju bazni konzum električne energije u Srbiji. Koje su alternative i da li postoje dugoročni planovi za zamenu posotjećih termoelektrana na lignit i šta bi oni podrazumevali?

Ono što je potrebno u novoj energetskoj politici Srbije, je da se oslonimo na energetsku tranziciju ka obnovljivim izvorima energije, kao što to uveliko i ubrzano radi čitav razvijeni svet. Umesto potrošnje i uvoza miliona tona uglja, mogli bismo da pokrenemo novu energetsku politiku “sunčanih krovova”, kako bi svako domaćinstvo postalo proizvođač električne energije, čime bi se i znatno smanjilo zagađenje vazduha – u čemu smo definitivno neprikosnoveni lider u Evropi, pa neretko i u svetu.

U Nemačkoj, koja je uveliko krenula u zelenu energetsku tranziciju, već postoji ovakva politika „solarni panel na svaki krov“ i planiraju da u prvom krugu postave 1,5 miliona solarnih panela. Ako mogu Nemci, zašto ne možemo i mi?

Čak su i sami građani Republike Srbije počeli sa ugradnjom solarnih panela na svoje krovove kako bi obezbedili snabdevanje energijom za svoje domove i privatne biznise. Da li i oni predstavljaju opasnost po naš energetski sistem? Ili su postavili solarne panele zbog toga jer je njihovo snabdevanje energijom ugroženo lošim poslovanjem EPS-a i strahom da neće imati dovoljno struje?

Ugradnjom solarnih panela, dobili bismo novu, čistu solarnu elektranu od barem 350 megavata na krovovima građana Srbije, a uštedeli bismo na uvozu barem 70 miliona evra po sadašnjim cenama.

Gruba procena je da postoji dva miliona krovova koji su kandidati za sunčane krovove Srbije. Na taj način bi se mogla smanjiti i proizvodnja u termoelektranama za 55% što bi značilo uštedu oko 22 miliona tona uglja. Investicija za nabavku panela u ovom scenariju iznosi oko 13 milijardi evra, dok bi period otplate trajao od 5 do 13 godina, u zavisnosti od kretanja cene električne energije na tržištu. Vremenski okvir projekta trajao bi 8 godina što bi bilo dovoljno vremena za postavljanje 36 miliona panela, što bi značilo 4,5 miliona godišnje. To bi takođe u Srbiji otvorilo i 8 hiljada radnih mesta. Međutim, to ne bi bilo sve, jer bi i kasnije, nakon ugradnje solarnih panela, bilo dodatnih radnih mesta za održavanje. Samim tim i enormno zagađenje bi se smanjilo.

Da li ste u kontaktu sa Sindikatima EPS-a?

U kontaktu smo, podržavamo njihov ideje i naravno da smo podržali i njihov protest koji je zasnovan na problemu početka privatizacije EPSa.

Kakvo je stajalište stranke Zajedno oko transformacije EPS-a u A.D.?

Smatramo da je to prvi korak ka privatizaciji javnog dobra, što svakako vodi ka povećanju kapitala pojedinaca, a to nikako nije u interesu građana. Snabdevanje strujom mora ostati u rukama države, a svakako EPS bi trebalo da igra ključnu ulogu u prelasku na obnovljive izvore energije, i to prvenstveno mislim na solarnu energiju.

U ovoj državi je jako bitno da postoji takvo državno preduzeće koje će se rukovoditi interesima građana, jer postoji tendencija privatizovanja ne samo državnih preduzeća, nego čak i nacionalnih parkova, a to vodi ka privatizaciji države i svih javnih dobara, u korist manjine koje je bliska vlasti.

U Srbiji samo u Gornjem Milanovcu postoji organizovano prikupljanje i sortiranje otpada na opštinskom nivou. Šta sve Zajedno planira da uradi na tom planu?

Najveći problem Srbije su divlje i nekontrolisane deponije koje je potrebno urediti, da ne bi zagađivale okolinu a nakon toga preći paralelno u sistemsko rešavanje skladištenja i odlaganja đubreta, koje bi vodilo ka reciklaži, kao ključnom delu cirkularne ekonomije.

Mi nemamo informacije šta se dešava sa materijlima koji se razdavajaju u pripremi za reciklažu, ne postoji jasna informacija šta se dalje dešava. Postoji način razvrstavanja otpada, ali svakako je veliki znak pitanja da li se i zašto se procedura ne sprovodi u potpunosti. Naši planovi su svakako da ispratimo da se ceo krug reciklaže ispuni, da podstaknemo preduzetništvo na reciklažu, i da na različite načine, koristi obnovljene materijale i kroz neke inovativne procese i proizvode, pa na kraju i kroz umetnost. Moramo smanjiti količinu đubreta koje postoji u srbiji. Reciklaža je jedan od najefikasnijih načina, a zajedno sa tim, podsticanje na cirkularnu ekonomiju, kao i na korišćenje obnovljenih materijala dovelo bi do evolucije u industriji u Srbiji, a očigledno je to i potrebno.

Nedavno je puštena u pogon spalionica otpada u Vinči. Čini se da je projekt već zastario, i da nije u skladu s Referentnim dokumentom o najboljim raspoloživim tehnikama za spaljivanje otpada. Spalionici će za proizvodnju električne energije biti potrebno 320.000 tona otpada. Hoće li to ugroziti dostizanje cilja o reciklaži 65% otpada?

Spalionica u Vinči je projekat koji bi trebalo da doprinese uređenju i sređivanju otpada u Beogradu. Pored ogromne količine nagomilanog đubreta u Vinči, koje je potrebno preraditi, postoji i problem zastarelosti tehnologije koja se koristi, a za sada nije sigurno na koji način če sve to i raditi.

Sama ideja zelene energije koja bi trebalo da pronikne iz splionice je jako problematična, jer je u suprotnosti sa evropskim zakonodavstvom, s kojim bi Srbija trebalo da uskladi svoje pravne regulative, kao kandidat zemlja za članstvo u EU. Količina planirana za spaljivanje, a uglavnom plastičnog otpda, koji se zasigurno ne može smatrati obnovljivim izvorom energije, svakako dovodi u problem i nacionalne ciljeve u smislu reciklaže određenje količine otpada, kao deo usaglašavanja sa evropskim vrednostima.

Da li možda imate u planu projekte prekogranične saradnje o reciklaži otpada?

Naravno. Jedna od tema kojima se stranka Zajedno bavi je i regionalna saradnja, a osnov te saradnje predstavljaju kako zajedničke regionalne politike na kojima radimo zajedno sa zelenima, tako i projekti potrebni za uređivanje zemalja regiona.

Stranke zelenih u regionu su rešile da rade na temama koje su nam zajedničke. Jedna od tih zajedničkih tema je i zaštita životne sredine, jer, zagađenje ne poznaje granice. U skladu sa tim, svaku vrsta zagađenja vode, vazduha kao i zemlje, potrebno je regionalno urediti.

Reciklažni centri bi svakako morali biti na neki način regionalno objedinjeni, svakako usklađeni sa pravilima i u potpunosti u skladu sa cirkularnom ekonomijom. Kao deo politika na kojima regionalno radimo je i energetska tranzicija, a samim tim i nezavisno energetsko regionalno tržište. Kada se Zapadni Balkan posmatra kao region, onda se u okviru regiona, razvijajući nezavisno energetsko i ekonomsko tržište mnoge stvari menjaju, i to za sve zemlje regiona.

Projekat o reciklaži otpada bi svakako bio deo sveobuhvatne energetske regionalne politike.

Šta podrazumevate pod održivom poljoprivredom, i kakve subvencije mogu da očekuju poljoprivrednici? Da li se možda planira ukidanje obaveznih otkupnih cena poljoprivrednih proizvoda?

Poljoprivrednici već duže vreme upozoravaju na veoma zabrinjavajuće stanje u poljoprivredi, međutim, vlast ne čuje te vapaje. Subvencije od 6.000 dinara, skupo gorivo i inputi, nestabilno tržište, neizvesnost cena žitarica, mleka, mesa i voća naveli su poljoprivrednike na proteste u Srbiji.

O subvencijama, gorivu i drugim problemima, stranka Zajedno priča jako dugo i predlaže hitne mere koje bi iole stabilizovale trenutno stanje u poljoprivredi, a to su 300 eura po hektaru, gorivo bez PDV-a i akciza, regres za đubrivo i agronom u svakom selu.

Stranka Zajedno smatra da Srbija treba da bude poljoprivredna zemlja, a da je poljoprivreda strateški važna grana, i da treba u poljoprivredu ulagati. Davanje subvencija poljoprivrednicima nije bacanje para, već je to ulaganje i kroz poljoprivredu će se to višestruko vratiti. Vraćanjem u normalno fukcionisanje poljoprivrednika, možemo razgovarati o stvaranju strategije održive poljoprivrede, koja bi u nekom srednjoročnom planu, postala jedna od najvažniji grana u Srbiji.

Kako se planira realizacija programa navodnjavanja, uzimajući u obzir loše stanje u kojem se trenutačno nalazi JP ‘Srbijavode’ i bi li se izgradnja kanala za navodnjavanje možda mogla delegirati na jedinice lokalne samouprave?

Situacija u stanju JP Srbijavode kao i u mnogim javnim preduzećima je veoma loša. Strategije navodnjavanja poljoprivrednog zemljišta koje razvija Srbija su uglavnom samo slovo na papiru, jer se ne pristupa u potpunosti strateškom rešenju. Sušne godine u prethodnom periodu su pokazale da imamo ozbiljan problem. Prvensteno se u pokjoprivrei moraju rešiti krucijalna pitanja, kako bi nam poljoprivreda ponovo postala održiva, i na to apsolutni uticaj bi trebalo da napravi država podsticajima. Navodnjavanje je samo jedna od tema kojima se mora pristupiti, prvenstveno sa nacionalog nivoa, ali i svakkao sa lokalnog, gde bi se jedinice lokalne samouprave uključile u specifičnosti prilagođavanja strategije navodnjavanja poljoprivrednog zemljišta.

Jerko Zlatar