Postoje mehanizmi kojima može SISTEMSKI da se stane na put daljem razvoju problema u ponašanju kod dece

U razgovoru sa koleginicom, školskim psihologom u jednoj srednjoj školi u Beogradu, dobijam sledeće podatke: Učenici sa problemima u ponašanju imaju različite vrste intenzivnih reakcija koje ometaju njihovo učenje i napredovanje u školi. Često izlaze sa časova jer ne mogu da sede mirno i ne vraćaju se do kraja časa.

Neretko zloupotrebljavaju psihoaktivne supstance, što dovodi do smanjenog opsega pažnje, prenagljenih pokreta i verbalnih ispada tokom nastave, često im se sloši pa povraćaju po školi, ako ih uputimo kući ostanu i neće da idu jer treba da budu viđeni od strane društva koje zna šta su uzeli.

Kada im se uputi bilo kakav komentar o njihovom radu ili dobiju slabu ocenu reaguju agresivno, raspravljaju se i svađaju sa nastavnicima pri čemu oduzimaju dosta vremena od časa, koje ne može da se iskoristi za rad sa učenicima. Drugi učenici su uskraćeni za optimalno praćene nastave, a problem sa učenikom koji ima problem u ponašanju se ne rešava i situacije se ponavljaju.

U grupi vršnjaka se ponašaju na specifičan način. Moraju da budu glavni i uvažavani. Traže stalnu pažnju na različite načine. Dešava se da zatvore slabije i povučene učenike u toalet i da ih maltretiraju verbalno i fizički, na času gde se radi praktično umeju da uđu i u fizičke konflikte sa vršnjacima i koriste rekvizite ili alate za obračun. Njihove reakcije su neposredne i intenzivne i ne zavise od prisustva autoriteta. Takođe koriste suptilne načine da pokažu svoju premoć time što odrede učenike koji će im raditi domaći, one koji će im nositi stvari, koji će im davati novac za užinu i sl. Ukoliko neko pokaže otpor tada ga udaraju, pljuju, vređaju, prave „sačekušu“.

Veliki broj učenika ne prijavljuje ovu decu za ono što rade i roditelji često odustaju od toga da ih prijavljuju policiji jer su institucije neefikasne u svom radu. Učenici mogu često da vide da dolazi policija i privodi ovakvu decu zbog tuča, dilovanja i sl, a sutra ih ponovo vide u školi i sve ide po starom.

Školske procedure koje su ustanovljene za korekciju ponašanja učenika i koje daju šansu da deca koriguju ponašanje i bolje se socijalizuju nisu prilagođene za rad sa ovakvom decom, čak su i kontraproduktivne. Deca sa problemima u ponašanju ne trpe pritisak i imaju manju toleranciju na frustraciju, tako da na svaki pritisak koji podrazumeva opomene, ukore, vaspitno – disciplinski postupak, kao i pojačan vaspitni rad reaguju burno. U situacijama kada pokušavaju da se smire oni to ne mogu da postignu samostalno, ali imaju percepciju da su se smirili i kada ih neko od nastavnika opomene oni osećaju da su nepravedno optuženi. Često nemaju ni potpunu svest o tome šta zapravo rade.

U školskom okruženju koje ima mali procenat stručnih saradnika u odnosu na učenike, gde su stručni saradnici prvenstveno pedagog, psiholog i bibliotekar, nemoguće je raditi dosledno i svakodnevno sa učenicima koji imaju probleme u ponašanju.

Sa stanovišta žrtve možemo da se zapitamo koliko pretnji, ponižavajućeg obraćanja, degradirajućih video materijala, ili fizičkih napada deca trpe dok se školuju?

Da li je škola umesto da bude sigurno mesto koje služi da nam deca porastu u savesne i obrazovane građane, postala okruženje u koje deo učenika dolazi sa zebnjom i strahom?

I ko je nadležan da se to spreči, promeni, ili sankcioniše?

Koliko je potrebno da nasilje uznapreduje da bi se reagovalo i koji su mehanizmi kojim se ono ublažava ili zaustavlja?

Da li imamo prostora da menjamo trendove kada izgredi, agresija i prestupništvo postanu ponašanje koje se među vršnjacima vrednuje i podržava?

Problem dece sa problemima u ponašanju (neretko već delinkvenata) je problem nad kojim se svi sablažnjavaju, a niko ne preuzima inicijativu da razvije sistemska rešenja za prevenciju tog problema. Jer jedino pravo rešenja jeste – prevencija. Jedna od barijera za pokretanje sistemskih mera je finansijske prirode. Međutim, upravo sa finansijskog stanovišta, preventivni rad je takođe rešenje budući da analize pokazuju da jedan maloletni počinilac krivičnog dela do prvog ročišta državu košta oko 200.000 dinara. A prvo ročište je retko kada i poslednje. U taj troškovnik valja ubrojati i troškove popravnog doma ili odvikavanja od zavisnosti, budući da to jesu adrese na koje tokom vremena stižu deca sa problemima u ponašanju. Da li smo i dalje stava da se nema novca za prevenciju?

Postoje mehanizmi kojima može sistemski da se stane na put daljem razvoju problema u ponašanju kod dece. A prevencija je jedino efikasno rešenje, donoseći dobrobit detetu sa kojim se radi, deci iz njegovog okruženja ali i nastavnicima, koji se brinu na koji način će obavljati svoj posao, lišeni bilo kakve sistemske podrške.

Takva preventivna delatnost ima svoju zakonsku potporu. Usluga dnevnog boravka za decu sa problemima u ponašanju predviđena je Pravilnikom o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite, gde se navodi da je usluga je namenjena deci koja su u sukobu sa zakonom, roditeljima, školom ili zajednicom na način koji ne ometa njihovo školovanje. Propisana je i u Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela iz 2005.godine. Prema njemu sud za maloletnike može izreći vaspitnu meru pojačanog nadzora od strane roditelja ili organa starateljstva uz dnevni boravak – kada za vaspitavanje i razvoj maloletnika treba preduzeti trajnije mere uz odgovarajući stručni nadzor i pomoć, a nije potrebno maloletnikovo potpuno odvajanje iz dotadašnje sredine.

U praksi, sud je ovu meru izricao kao meru pojačanog nadzora od strane Centra za socijalni rad. Imajući u vidu podkapacitiranost centara, njihova sposobnost realizacije mere je slaba, i njima je saradnja sa dnevnim boravkom neophodna. Inače, u slučaju kada u dnevni boravak decu uputi sud ili CSR, takve mere imaju status obaveznih. Kada decu u dnevni boravak uputi škola, boravak ne predstavlja zakonsku obavezu, ali nosi veliki potencijal da pomogne školi.

U Beogradu, CSR je decu upućivao nevladinoj organizaciji koja je sprovodila sudski izrečene mere, finansirajući se – sama, putem projekata. Nažalost, 2018. godine, ta orgnaizacija je prestala sa radom i navedena usluga socijalne zaštite u Beogradu više ne postoji, te ni sud za maloletnike ovu vaspitnu meru više ne izriče.

Iskustva IAN telecentra pokazuju da je rad koji se odvijao kroz terapijske razgovore, radionice, formiranje odnosa poverenja, učenje postavljanju ciljeva i planiranju vremena i slične aktivnosti imao značajne rezultate. Oko 80 posto dece upućene njima prihvatilo je tretman, i nakon njega je broj recidiva smanjen za 90 posto. Dobra iskustva sa uslugom dnevnog boravka ponukala su odeljenje za maloletnike da uputi pisanu podršku IAN telecentru. Međutim, grad i nadležna ministarstva su se oglušili o zahteve.

S druge strane, dnevni boravak za decu sa problemima u ponašanju postoji u Kragujevcu i Novom Sadu, i finansira se sa gradskih budžeta.

Pitamo se kako je moguće da ne postoji u najmnogoljudnijem gradu u Srbiji?! Drugi aspekt rada dnevnog boravka, podjednako važan, bavi se decom i adolescentima koji dolaze iz porodica u riziku, kojima je potrebna dodatna pomoć i podrška u savladavanju svakodnevnih životnih zadataka. Korisnici ove usluge su deca osnovnoškolskog uzrasta čije su razvojne potrebe i postignuća ugrožena u porodici, usled prisustva više različitih rizika: bolest, siromaštvo, zanemarivanje i neprepoznavanje potreba dece na ranom uzrastu, nedovoljne vaspitne i obrazovne kompentencije roditelja, nezaposlenost, poremećeni porodični odnosi. Nastavnici i stručni saradnici najbolje znaju koliko često njihovi učenici dolaze iz porodica u riziku i imaju potrebu za dodatnom pomoći stručnjaka, a koliko često nisu zapravo imali kome da ih upute.

Ovim tekstom želimo da senzitizujemo čitaoce ne samo za problem dece koja krše društvene i zakonske norme, već i da probudimo svest o mogućim rešenjima za koja se moramo svi, na nivou zajednice zalagati, bez razlike. Jer, u pitanju su – deca i moramo preuzeti odgovornost za njihovu pravilnu socijalizaciju da bi naše društvo bilo zdravo.

Autor: Dr Milica Marušić Jablanović, psiholog, doktor andragoških nauka, viši naučni saradnik Instituta za pedagoška istraživanja, predavač na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu

Izvor: Zelena učionica