kontakt@zajedno-moramo.rs

Zašto u Beogradu ne postoji dnevni boravak za decu sa problemima u ponašanju?

Sistem je prepoznao značaj IAN Telecentra, dnevnog boravka za decu sa širokim spektrom problema u socijalizaciji, ali ne i značaj finansiranja istog.

Broj dece sa problemima u ponašanju nije moguće tačno utvrditi jer u praćenju ove pojave ne postoji jedinstveni pristup institucija koje treba da se bave ovim problemom, niti sistemsko rešenje, uprkos brojim zakonskim i podzakonskim aktima koji ga predviđaju.

Fokus javnosti biva nakratko usmeren na delikvente kada dođe do ekscesa koji privuku pažnju medija, da bi potom ponovo bio skrenut mnoštvom drugih tema. A institucije se u javnom diskursu pozicioniraju kao zgranute, ali nemoćne pred vršnjačkim nasiljem, dilovanjem ili zloupotrebnom narkotika kod maloletnika.

Praksa je pokazala da je moguće i preko potrebno raditi sa decom koja su u sukobu sa zakonom. U Beogradu je delovao dnevni boravak namenjen deci sa širokim spektrom problema u socijalizaciji, koji je vodilo licencirano udruženje IAN Telecentar. U taj boravak su deca upućivana iz Centra za socijalni rad, Odeljenja za maloletnike Višeg suda u Beogradu i porodica kojima je bila potrebna pomoć, kao i maloletnici nakon izlaska sa izvršenja zavodskih krivičnih sankcija.

Uviđajući značaj i efikasnost usluga koje je pružala pomenuta organizacija, Odeljenje za maloletnike Višeg suda u Beogradu dalo je pisanu preporuku i podržalo njihova nastojanja da ostvare finansijsku podršku Grada ili Republike. Bez obzira na to, gradski i republički organi nisu odgovorili na apel ovog centra za finansiranje i on je prestao sa radom usled nedostatka novca.

Za razliku od Beograda, Novi Sad i Kragujevac prepoznaju potrebu za sistemskim rešenjima, te se u budžetu ovih gradova pronalaze sredstva za finansiranje dnevnih boravaka za decu sa problemima u ponašanju i decu iz porodica u riziku. Problemi postoje, kapaciteti su nedovoljni, no ova se usluga pruža u kontinuitetu.

Maloletnička delinkvencija je ekstremni oblik poremećaja u ponašanju dece, a oko 90% svih izrečenih krivičnih sankcija maloletnicima čine vaspitne mere otvorenog tipa:  upozorenja i usmeravanja i pojačani nadzor. Cilj ovih mera je da se kroz angažovanje maloletnika, njegovih roditelja, lokalne i šire društvene zajednice, ostvari poželjna psihosocijalna stabilizacija i maturacija da bi se prevenirao dalji kriminalitet. U momentu kada dnevni boravak za decu sa problemima u ponašanju ne postoji, vaspitna mera pojačanog nadzora uz dnevni boravak postaje nesprovodiva.

Šta je Dnevni boravak za decu sa poremećajem u ponašanju?

To je usluga socijalne zaštite, predviđena Zakonom o socijalnoj zaštiti, koja se pruža deci sa različitim problemima. Koncipiran kao boravak za decu iz porodica u riziku, i za decu sa problemima u ponašanju, pokrivao je široku populaciju dece koja nisu uspela da odgovore na zadatke koje društvo pred njih postavlja. Jedan deo je dolazio iz porodica koje ne mogu da pruže adekvatne uslove deci, te im je potrebna pomoć u učenju, organizovanju dnevnih aktivnodsti, postavljanju ciljeva, i uopšte socijalnoj inkluziji. Drugi aspekt rada boravka usmeren je na pravilnu socijalizaciju dece koje pokazuju asocijalno i/ili delikventno ponašanje.

U njemu sa decom rade specijalni pedagozi i psiholozi, i druga stručna lica. Zaposleni u dnevnom boravku su u stalnoj komunikaciji sa svim institucijama koja se bave ovom decom, jer samo multisektorski pristup može odgovoriti narastajućem problemu.

Da li postoji zakonski osnov za finansiranje usluge dnevnog boravka?

Usluga dnevnog boravka za decu sa problemima u ponašanju predviđena je Pravilnikom o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite, gde se navodi da je usluga namenjena deci koja su u sukobu sa zakonom, roditeljima, školom ili zajednicom na način koji neometa njihovo školovanje. Svrha ove socijalne usluge je unapređenje kvaliteta života u vlastitoj socijalnoj sredini. Čitaocu je jasno da od toga ne profitiraju samo mladi koji su se uputuli životnim stranputicama, već i komšiluk, škola, i šira društvena zajednica.

Potreba za ovom ovom uslugom propisana je i u Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela iz 2005. godine. Prema njemu sud za maloletnike može izreći vaspitnu meru pojačanog nadzora od strane roditelja ili organa starateljstva uz dnevni boravak – kada za vaspitavanje i razvoj maloletnika treba preduzeti trajnije mere uz odgovarajući stručni nadzor i pomoć, a nije potrebno maloletnikovo potpuno odvajanje iz dotadašnje sredine. U praksi, sud je ovu meru izricao kao meru pojačanog nadzora Centra za socijalni rad, koji je maloletnike upućivao u IAN Telecentar, koji je faktički sprovodio stručni nadzor i pružao stručnu pomoć. Sve do 2018. godine, kada je prestao sa radom i od kada ova usluga socijalne zaštite u Beogradu više ne postoji, te ni sud za maloletnike ovu vaspitnu meru više ne izriče.

Imajući u vidu da se radi pre svega o usluzi socijalne zaštite, koja je predviđena Zakonom o socijalnoj zaštiti, obaveza je države da preko lokalne samouprave ovu uslugu i pruži predviđenom krugu korisnika – deci i mladima.

Dnevni boravak obezbeđuje i finansira jedinica lokalne samouprave, a za nadzor nad izvršenjem zaduženo je resorno ministarstvo, koje je i predlagač zakona.

Međutim, Dnevni boravak IAN Telecentar se finansirao isključivo projektno iako ga je licencirao Ministarstvo za socijalnu politiku i bio je sistemski prepoznat u pomenutim zakonima.

Slična je situacija i sa Svratištem za decu u uličnoj situaciji, koje se takođe finansira isključivo projektno, iako je usluga koju pruža takođe predviđena Zakonom o socijalnoj zaštiti. Ova organizacija civilnog društva je još jedan od primera kako u nedostatku državne brige, socijalnu zaštitu na sebe preuzima civilni sektor. Državne institucije ostaju neme na apele za pomoć u finansiranju, dok sa druge strane nema nikakve odgovornosti za nebrigu.

Primer dobre prakse predstavlja Centar za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine sa smetnjama u razvoju, koji u svojoj mreži ima čak 15 dnevnih boravaka na teritoriji Grada Beograda i koje je se većim delom finansira iz gradskog budžeta. Ovaj Centar može da bude uzor za osnivanje i funkcionisanje dnevnog boravka.

Preventivno delovanje, čak i kada bi se samo finansijski posmatralo, predstavlja racionalno i odgovorno ponašanje, jer nadležni tvrde da je trošak države kod svakog izvršenja krivičnog dela (rad policije, tužilaštva, sudova, advokata po službenoj dužnosti, centra za socijalni rad) toliki da višestruko premašuje sredstva za preveniranje.

Jelena Drenča je advokatica, Milica Marušić Jablanović je doktor andragoških nauka i odbornica Skupštine grada Beograd.

Leave a Comment

You must be logged in to post a comment.
Go To Top
Skip to content