kontakt@zajedno-moramo.rs

Stojković: Političko povezivanje Balkana započelo je potpisivanjem Deklaracije o miru u Sarajevu

Politička situacija u vezi sa Kosovom i EU-SAD sporazumom zaslužuje detaljnu analizu iz koje se mogu izvući dedukcije i nekakvi pravci delovanja opozicije. U ovom slučaju mislim isključivo na proevropske elemente budući da od desničarskih stranaka, po mom mišljenju, ne možemo očekivati bilo šta konstruktivno. Desničari plutaju na talasu emocije „žrtve“ koja se ovde gaji decenijama, a Vučićev režim je doveo do savršenstva, istakla je kopredsednia stranke Zajedno Biljana Stojković u intervjuu za časopis NIN.

Žrtve smo stranih sila, žrtve smo istorije koja ne prepoznaje našu veličinu i važnost, žrtve smo kvazi-komunizma od pre pola veka, žrtve smo Miloševića, žrtve smo “žutih”, žrtve smo NATO-a, žrtve smo Evropljana, žrtve smo svetskog poretka, žrtve smo … mi smo jadne žrtve. Kolektivno smo, kroz naučenu bespomoćnost, počeli da uživamo u brlogu žrtve i ne želimo da izađemo iz te apsurdne zone komfora. Lakše je valjati se u brlogu čopora i samosažaljenjem abolirati sebe od krivice zbog toga što ne činimo ništa da sebi pomognemo. U čoporu jeste toplo, ali smrdi. I smrdi sve više! Vučić najbolje vlada u tom smrdljivom beznađu i brižljivo ga neguje.

Činjenice o unutrašnjoj politici i odnosima sa međunarodnom zajednicom: Čitavu stvar Vučić je, za unutrašnju upotrebu, postavio majstorski dihotomno. Ako podržite potpisivanje, javnost će vas označiti kao Vučićevog saradnika, dok ćete značkom anti-EU snage biti obeleženi ukoliko se opirete nečemu čiju genezu uopšte ne poznajete – kako su se odvijali dijalozi i dogovori; šta je bila uloga jedinog pregovarača u naše ime; šta je pregovarač sve potpisao i na šta se obavezao; šta je pregovarač tražio za Srbiju i ljude na Kosovu tokom deset godina svog soliranja; šta se otvara na daljem putu dijaloga kada se potpiše sporazum?

Sporazum EU i SAD jeste forma međunarodnog ultimatuma i posledica je čitave decenije tapkanja u mestu i šibicarske nacionalističke politike Vučića i njegovih kosovskih partnera. Dokument neće značajno promeniti odvijanje “pregovora” i šansu za dostizanje održivog rešenja. Odugovlačenje i vrdanje se svakako može očekivati. U tom smislu, prihvatanje ili neprihvatanje sporazuma ima malu realnu vrednost za kosovski proces, ali potencijalno veliku za usmerenje Srbije ka EU.

Decenijsko pumpanje mrziteljskim emocijama prema susedima i EU, dovelo je do situacije koja će, ukoliko proevropska opozicija sporazum podrži, neminovno okrenuti politički kurs u Srbiji ka bujanju desnice i dodatnom udaljavanju od civilizacijskih vrednosti. To smatram najvećom opasnošću za budućnost.

Međunarodna zajednica čitavu deceniju neguje Vučićevu vlast u nadi da će on ispuniti svoje obećanje. Njihov interes u rešavanju “kosovskog pitanja” je jednodimenzionalan i ne obuhvata probleme urušavanja građanske države i demokratije, koje Vučić sprovodi – vrlo temeljno. Za njih je Kosovo problem, a ne rebus.

Četiri navedene činjenice teško su savladiva zagonetka za bilo koju proevropsku snagu koja želi Srbiju sa razvijenim demokratskim i evropskim vrednostima.

Činjenice o kosovskoj realnosti: Srbija je izgubila elemente svoje državnosti na Kosovu. Zamajavanje građana pomoću istorijske metafizike ni najmanje ne doprinosi rešavanju problema. Kako se to desilo ili ko je za to kriv jesu pitanja za ozbiljne politikologe i istoričare, ali to ne menja činjenicu da je stanje stvari takvo.

Albansko društvo i srpska zajednica na Kosovu udaljeni su više nego ikada, što je naravno posledica podgrevanja svih tenzija i strahova, sa svih strana.

Kosovske vlasti premalo su učinile da zaštite manjine na svojoj teritoriji i istinski ih integrišu u društvo. Kosovsko društvo obeleženo je kontinuitetom previranja i nasilja između Albanaca i Srba, pri čemu se pozicije moći menjaju. Svetli periodi kakve-takve albanske emancipacije na Kosovu prekinuti su još referendumom iz 1989, ali i 1990. godine kada su građanska prava ukinuta kosovskim Albancima brisanjem iz biračkog spiska 1.4 miliona ljudi po odluci Skupštine Republike Srbije. Epilog urušavanja prava i posledičnog jačanja nasilja i netrpeljivosti videli smo u krvavom ratu i proglašenju nezavisnosti Kosova. Sada je situacija obrnuta. Izgleda da je Kurti preuzeo u potpunosti Milošević/Vučić retoriku, samo u obrnutom smeru. A morao bi biti pametniji, upravo zbog sopstvenih iskustava. Srbija bi takođe morala učiti na svojim ogromnim greškama iz prošlosti.

Zamrznuti konflikt je neodrživ i toj činjenici neće pomoći zapomaganje i valjanje u slatkoj emociji žrtve. Zamrznuti konflikt jednak je gubitku Kosova, tj. manjinskog srpskog naroda, kulturne baštine i vlasništva nad imovinom. Pre deset godina na Kosovu i Metohiji živelo je više od 120 000 ljudi srpske nacionalnosti. Danas ih je oko 80 000, uz veliki znak pitanja koliko njih zaista živi tamo. Svaki treći među njima sebe ne vidi na Kosovu u narednih pet godina. Citiraću mog kolegu Stefana Surlića – zamrznuti konflikt ne znači zamrznuto vreme. Masovni egzodus veoma brzo će učiniti besmislenim svaki razgovor o autonomiji bilo kog regiona Kosova budući da tamo neće biti nikoga kome bi autonomija nešto realno značila. Ljudi ne odlaze sa Kosova iz besa ili inata, već zato što im tamo nije dobro. Ne ostaje im se tamo i zbog siledžijstva političko-mafijaške klike zvane Srpska lista (tj. kosovskog SNS-a) koja dodatno urušava svaku normalnost života.

Među brojnim drugim činjenicama koje nas moraju suočiti sa realnošću jeste i kriminalno-mafijaška struktura, bliska SNS-u, koja savršeno bratski funkcioniše sa sličnima sebi na albanskoj strani i uživa u mutnim vodama zamrznutog konflikta. Dodaćemo i ulogu SPC koja nam nije jasna, ali liči na još jednu interesnu stranu u celom rebusu, bez preterane brige za svoju „pastvu“.

Trajni mir na Balkanu: Šta sve možemo zaključiti i predložiti kada racionalno sagledamo činjenice? Politika se može voditi na dva načina – 1) racionalno ili 2) “iz stomaka”, kako ja volim da nazivam populističku politiku koja uspešno pliva na talasu emocija samosažaljenja i istovremenog samoveličanja. Preferiram prvu opciju jer samo racio može izroditi rešenja, a u stomak se samo može pucati.

Najveći broj opozicionara opredelio se, potpuno očekivano, za otpor prema svemu što dolazi od Vučića – iz njegovih usta i njegovog penkala. I sama pripadam toj skupini jer smatram da se iza njegovih postupaka teško može nalaziti nešto dobro, progresivno, demokratsko i civilizacijsko. Proevropska opozicija ima zadatak da kreira nove politike za stare probleme, uprkos opravdanom ogorčenju zbog odsustva adekvatne reakcije EU na sve naprednjačke užase koje živimo. Da ponovim, kukanje nam ne može pomoći. Važno je da alternativa Vučiću bude jasno konstruisana. Obrnimo igricu – umesto da se ponašamo kao divlja balkanska plemena sa krvožednim, ksenofobnim poglavicama, moramo pokazati da ovde žive civilizovani, obrazovani i kreativni ljudi koji svet vide drugačije.

Na čitavom Balkanu, politiku sačinjavaju emocije, a emocije su utemeljene u prošlosti. S obzirom da je prošlost obeležena užasima rata, emocije nam ne mogu biti lepe. “Umeće vladanja” balkanskih poglavica banalno je prosto – neprekidno silovanje prošlosti i negovanje odgovarajućeg sentimenta. Prokletstvo ovog beskonačnog, ukletog kruga mržnje jeste zaostalost, siromaštvo i jalova budućnost svih zemalja Balkana koji je decenijama sinonim za primitivnost. Dugoročno rešenje za sva otvorena pitanja na zapadnom Balkanu, a ovde su sva pitanja etnička, jeste povezivanje svih naroda oko zajedničkih životnih interesa – kulturnih, ekonomskih, radničkih, ekoloških, trgovinskih, turističkih, infrastrukturnih, bezbednosnih i svih drugih. Delimo brutalne nivoe zagađenja, koruptivnu eksploataciju prirodnih resursa, siromaštvo i socijalnu segregaciju, negativne demografske procese, ograničavanje sloboda i ljudskih prava, razvijeni i sa državom povezani kriminal, prekrajanje istorije, itd. Svaki od šest entiteta zapadnog Balkana tužno čami pred vratima EU sa tendencijom da nikada ne dostigne standarde potrebne da se tamo uđe.

Stranka Zajedno već par meseci radi na okupljanju uglednih i stručnih ljudi s kojima pravimo plan o političkom umrežavanju balkanskih političkih aktera, uključujući Kosovo. Najvažniji stub međunarodne politike svake države mora biti savez sa komšijama i duboka regionalna saradnja, što je obrnuto od Vučićeve strategije, ali i njemu sličnih balkanskih poglavica, zbog kojih ne vidimo svetlu budućnost projekata kao što su Berlinski proces ili Otvoreni Balkan. Naša vizija je krupnija i sveobuhvatnija. Ja se nadam, a možete reći da sam naivni romantičar, da se ljudske emocije solidarnosti i poštovanja mogu probuditi i van tribalnih granica ukoliko se na povezivanju i ponovnom upoznavanju iskreno radi. Mnogi su mi rekli da to ne spominjem, ali ja ću ipak reći da sanjam o nekakvom “balkanskom identitetu” koji je obeležen zajedničkim ponosom multietničkih i multikulturnih entiteta na ovim prostorima.

Političko uvezivanje Balkana započelo je prošlog vikenda u Sarajevu na sastanku zelenih stranaka čitavog Balkana, gde je potpisana Deklaracija o sto godina mira. Među nama nema nesporazuma i svi smo na istom zadatku – mir, prosperitet i jačanje demokratskih institucija u regionu. Podrška Evropske partije zelenih je nedvosmislena, kao i njihova želja za proširenjem Evropske unije na Balkan. Ukratko, sinergija zajedništva nove zelene snage u regionu jača je od rasturačke vizije balkanskih poglavica.

Trajni mir na Balkanu i “kosovski rebus”: Jasno je da rešavanje problema vidimo u izgradnji mira. U aktuelnom EU-SAD sporazumu ne objašnjava se pojam “normalizacija odnosa”, ali sigurna sam da za Vučića to znači imitaciju normalnosti uz neprekidno ratno stanje, naoružavanje i stalnu tenziju iza nišana. Njegovu verziju normalizacije nazvala bih “zamrznuti strah”. Za njega su Srbi na Kosovu “živalj”, a za nas su to ljudi. Sigurna sam i da će nastaviti pregovore samostalno i još nekoliko puta u narednih par godina staviti javnost Srbije i političke aktere pred ultimatum uzmi-ili-ostavi.

Racionalno sagledavanje kosovskog čvora govori nam da forma konačnog rešenja statusa Kosova, tj. da li će ono formalno biti nezavisno ili ne, ne menja činjenicu da tamo žive i živeće, jedni do drugih, neki Albanci, neki Srbi i druge manjinske zajednice. Normalizacija odnosa ne sme podrazumevati ništa drugo do izgradnje suživota i međusobnog poverenja. U tom smislu, Kosovski problem nije nezavisan od svih gorućih balkanskih pitanja i zbog toga se mora rešavati u okviru “balkanskog paketa”. Medijacija u dosadašnjim procesima dijaloga između srpskih i kosovskih vlasti bila je prepuštena Evropljanima i Amerikancima, bez ideje da na Balkanu postoje dobri i stručni pojedinci sa dubokim razumevanjem balkanske problematike, sa autoritetima i poznanstvima koji bi imali velike efekte na gašenje požara. Takve procese želimo da pokrenemo.

Unapređivanje života i suživota na čitavom Balkanu neminovno je povezano sa demokratizacijom naših društava. Umesto spojenih sudova etničkih problema može se napraviti balkanska sinergija normalizacije u celom regionu. Kada se civilizacijski uredimo, zbog sebe i naše normalnosti, bićemo prihvatljivi i za EU. Posle Prvog svetskog rata, pojam “balkanizacija” označavao je fenomen ujedinjavanja i sabiranja, a ne razaranje i primitivizam. Normalizacija života marginalizuje pitanje granica; saradnja uništava mržnju.

Verujem da će većina čitalaca ovu priču videti kao puste želje i nerealne težnje. Ipak, setite se da je i Evropska unija nastala na istim osnovama, među nekada zaraćenim nacijama, sa istim skepticizmom i sumnjama. Velike ideje zahtevaju upornost i viziju. Takođe je jasno da, kao opozicioni akteri, poprilično devastirani Vučićevim rušilačim sistemom vladanja, nemamo prevelik uticaj na trenutna politička dešavanja. Slično je i sa opozicionom snagom u drugim balkanskim državama čiji su lideri uljuljkani u paktu nacionalističke retorike, gde svakako spada i Kurti. Dodatno, nema dileme da evropski političari teže brzim rešenjima i da trenutni vladari jesu njihova adresa za komunikaciju. Samim tim, svaka kritika moje romantičarske vizije mirovne politike jeste tačna.

Postoje tri osnovna razloga zbog kojih ipak mislim da je politika mira i regionalne saradnje sada jedino moguća u opozicionom delovanju i da će biti pobednička. Prvo, ne pristajemo na Vučićevu igru i neprekidno uvlačenje u pogrešne izbore. U njegovoj igrici samo on može biti pobednik. Gradimo sopstvenu politiku u skladu sa svojim ideološkim opredeljenjima i svetonazorima. Drugo, jalovost decenijskog dogovaranja međunarodne zajednice sa Vučićem biće nastavljena u godinama koje dolaze. Paralelno kreiranje pravih i dugoročnih rešenja moraće da zameni šibicarsku politiku nacionalističkog populizma. Treće, normalnost znači ravnotežu. Živimo izbačeni iz stabilnog stanja decenijama, a to je neodrživo za bilo koji sistem. Poslednji pogled je izraz mog naučničkog obrazovanja, ali je i istorijski, tj. empirijski, potvrdan.

Izvor: NIN

Go To Top
Skip to content