kontakt@zajedno-moramo.rs

Radosavljević: Postoje neke stvari u životu kada moramo da kažemo „e sada je dosta“

Duško Radosavljević politikolog i fakultetski profesor iz Novog Sada kaže da ga je u politiku, odnosno u stranku Zajedno, vratio „osećaj besperspektivnosti“, a opoziciji daje šansu samo ako se ujedini.

Kako ističe, nama je vreme u poslednjih trideset godina stalo i pitanje je da li više imamo smelosti da se okrenemo i krenemo u drugom, pravom pravcu. Tacit je rekao, „preživeli smo Tiberija, preživeli smo Kaligulu, preživeli smo Nerona, ali u tome je prošao ceo život“.

Vratili ste se u politiku nakon 16 godina, što Vam je to trebalo?

Pre svega posvetio sam se radu na fakultetu i u nevladinom sektoru, međutim poslednjih godina došla je do izražaja jedna bezizlazna situacija i egzistiranje jednog režima koji je najgori, ako ništa, barem u ovom veku. Konsultovao sam se i sa porodicom, rekli su mi da „nema izvlačenja“ i dali mi podršku. Mi više nemamo budućnost, jer je ovaj režim zasnovan na mnogobrojnim prevarama, pljački, korupciji i revizionizmu. Odnosno na čistom kriminalu. Za 11 godina njihovog vladanja, 720.000 ljudi je napustilo ovu zemlju, to je više od 10 odsto stanovništva. I to zemlju nisu napustili samo mladi i obrazovani, spremni na avanturu, nego čak i oni koji si pri kraju radnog veka, ljudi od 50 godina, koji ne žele da se neko sprda sa njima. Pod parolom „to se dešava i drugima“ vlast je tako nonšalantno prešla preko masakra dece, a zapravo vidite da je čitav sistem u rastrojstvu, od obrazovanja i zdravstva do socijalne zaštite. Ipak, kada odem na proteste protiv nasilja vidim jednu drugu Srbiju, odlučnu, koja želi da nas uvede u krug zemalja Evropske unije, koja je spremna da radi. Ako hoćete, na tim protestima vidim ljude koji hoće da pune budžet, dok na Vučićevim vidim one koji ga troše, pre svega za svoje opskurne političke scenografije.

Dolaskom naprednjaka kulminirao je nedostatak ideologije u partijama, kako ste jednom rekli, stranke su postale „komiteti za podršku“ jednom čoveku, odnosno vođi. Kako vidite ideološko profilisanje partije Zajedno?

Kao čovek koji živi u ovoj državi, koji je Vojvođanin, antifašista i levičar, ne bih mogao biti u partijama desnice, koje inače u parlamentu izigravaju dobar paravan za Vučića, ali ne bih mogao biti ni u neoliberalnim strankama. Zajedno ima dva jaka krila, levičarsko i ekološko, što je osnov za jednu modernu partiju levice. Ovo je stranka u izgradnji i u nju su me pozvali neki mladi ljudi koji su bili moji studenti. Radio sam u levičarskim partijama i želim da im pomognem jer Srbija ima veliki broj centrističkih i desničarskih organizacija. Moramo poraditi na osnaživanju levičarskih stranaka, jer ideje solidarnosti, socijalne pravde i ravnopravnosti, moraju doći do izražaja. Privuklo me i to što su tu čestiti ljudi, koji su prepoznati kao kritički nastrojeni intelektualci, politički neukaljani.

Demokratska stranka, Srbija Centar (SRCE), Rumunska partija i Zajedno potpisali su Deklaraciju o zajedničkom delovanju, hoće se ova kolicija širiti dalje?

Sigurno je da će se širiti na druge političke organizacije, posebno nacionalnih zajednica jer su one naš prirodni naš saradnik. Naravno, najveći korak jeste razgovor sa grupacijom okupljenom oko Đilasa i ostalih učesnika na političkoj sceni, odnosno demokratskih i evropskih partija. Ovo ne znači nikako razgovor sa onima koji su u stanju da naprave još goru političku situaciju, što je nama danas teško zamisliti, ali je ostvarivo. Nažalost u Srbiji uvek može biti gore. Zajedno tu vidim kao stranku koja može biti jako dobar medijator u ovom poslu. Da se okupe sve partije koje su organizovale proteste protiv nasilja. Imalo bi smisla i da se tako zove koalicija. Nakon toga, treba da se odgovori na sve zahteve sa protesta, jer opozicija mora da pokaže jednom da ima veći cilj od svog partijskog programa. Da se tako napravi podloga za novu Srbiju. Ako bi opozicija došla na vlast, ona bi morala da organizuje jedan prelazni period, gde bi se nakon toga razigrale neke druge ideje, raspisali novi izbori za godinu do dve dana, gde bi se kandidovali jasni programi i rešenja.

Ipak, hoćete imati dovoljno vremena da se svi okupite, deluje da naprednjaci već sondiraju teren?

Mislim da sve partije moraju da se opomenu kako nema dovoljno vremena i da je bitno što pre stvarati ove šire opozicione sklopove. Mi tu sad vidimo jednu vrstu igre sa opozicijom, što bi rekli „coce“. Opozicija je pre desetak dana rekla šta želi, a sada vidite da se gospodar političkog života u Srbiji trudi da sve odloži, te će uraditi ovo, te ono, pa će onda odgovoriti. Verovatno sada idu ispitivanja javnog mnjenja šta mu najviše odgovara. Ali bojim se da će ovo što režim radi, sada i u Skupštini, izazvati duboke posledice. Ne bih hteo da budem zloslutan, ali je očigledno da se ide ka toliko dobokom zavađanju građana Srbije da nam preti da oni dugo dugo godina budu posvađani i nesposobni da prave modernu državu. Znam da to skoro svi u opoziciji znaju i da će se zato izaći u jednoj građanskoj i demokratskoj koloni. Opozicija ima jedinu šansu ako se ujedini. Sa druge strane, naprednjaci mobilišu odbore, ponovo se stidljivo pojavljuju štandovi SNS-a na ulicama, trenutno se utvrđuju i izbori će biti raspisani kada oni budu spremni.

Kako Vam nakon leta izgledaju protesti protiv nasilja? U Novom Sadu je u jednom momentu bilo je nekoliko hiljada ljudi na ulicama, da bi već nedeljama to bio grad sa najmanjim brojem učesnika?

Vučić ne bi bio džaba tamo gde jeste da nema stalno pored sebe „opinion makere“, koji stvaraju mnjenje i on je relativno uspeo. E sad, kad govorimo o njegovom uspehu, ako gledate da je neko majstor u političkom životu samo zato što dugo opstojava na vlasti, onda on to apsolutno jeste, ali kada pogledate efekte te vlasti, morate da se zapitate šta je to. Znalo se da će nakon maja i juna kada su protesti bili ogromni, doći jul i avgust kada će ljudi otići na odmore, a deca na raspust i tu se balon izduvao. Ali ostali su kako kažu „čuvari vatre“, kao mogućnost i to je dobro. Verujem da protesti kako splasnu, lako mogu i da se podignu. Jer ne da se niti jedno bitno pitanje nije rešilo, nego su se pojavila i nova. Evo sada se najavljuje i protest prosvetnih radnika. Mi sa školama ne znamo šta hoćemo. Resorna ministarka kaže da više ne smemo pohvaliti dete u razredu, da se druga ne uvrede, a istovremeno ista ta ministarka sedi ispred predsednika skupštine koji vređa poslanike među kojima su i njene kolege lekari. Postoje neke stvari u životu kada moramo da kažemo, „e sada je dosta“. Zato smatram da je ovaj režim sposoban da do izbora napravi još tri, četiri takve brljotine koje će na ulice izvesti još veći broj ljudi nego što je to bilo na protestima protiv nasilja.

Ukratko, šta se Vojvodini desilo devedesetih, šta za vreme demokratske vlasti, a šta dolaskom naprednjaka?

Nažalost Vojvodina je Miloševićevim udarom pacifikovana. Kada je on otišao nešto se krenulo sa tom pričom, da bi se veoma brzo pokazalo da je centralistički način razmišljanja jako usađen i u najdemokratičnije stranke. Ustav iz 2006. godine bio je rigorozniji po Vojvodinu nego Miloševićev. Ni za vreme demokratskog režima tako nije mogao da se donese zakon o finansiranju Vojvodine. Pokrajinski budžet je milijardu evra, a način na koji se troši, najviše ide na ruku neprijateljima autonomije. Ako iz budžeta delite novce ženi predsednika opštine da popravi kafić, pitate se kom to razvoju težimo. To se radi zato što Vojvodina u političkom smislu čak simbolično više ništa ne znači. Ali zašto je naprednjaci ne ukinu? Pa da bi tu zapošljavali svoj treći kadar i krčmili deo državnog budžeta, bez polaganja računa. Podsetiću, početkom godine pili smo mleko iz Poljske.

Hoće li se Vojvodina na kraju prepoznavati samo u folklornim manifestacijama?

Naravno, kroz ples, sajmove vina i hrane, a ne kao kulturna, obrazovna, naučna i ekonomska celina koja Srbiju vuče prema Evropi. Ipak, neki maniri koji nas približavaju Evropi u Vojvodini i dalje postoje. Ta tradicija zajedničkog života, učenja i saradnje jednih i drugih. Ali Srbija ne teži približavanju EU, pa se to ne poštuje. Sa druge strane, neotajkunska revolucija koju je izvela SNS dovodi to toga da se na Srbiju gleda samo kao na tranzitnu zemlju koja se bavi švercom.

Kako se velika ljubav Vučića i Orban reflektuje na Vojvodinu?

To je ljubav autoritaraca, koji ne misle jedan o drugom toliko lepo. Ali to može biti poruka i našim opozicionim liderima. Njihovi amoniziteti moraju biti stavljeni po strani, jer postoji nešto veće i značajnije. Orbanu sigurno ne bi odgovaralo da se desi neka kriza pa da 200 do 300 hiljada Mađara pređe granicu. Sa druge strane, Vučić ima jakog pobornika u EU, jer Orban je zaštitinik najgorih političkih stavova u toj zajednici naroda. Oni jedan drugom čuvaju leđa. Iako je Pastoru položaj neupitan u proteklih 30 godina, doživeli smo da jedna tradicionalna zajednica u Vojvodini, kao što su Mađari, ima tako ogroman pad populacije između dva popisa stanovništva. Dok su odnosi između Srba i Mađara, kako oni kažu, na najvišem nivou u istoriji, moramo se zapitati, zašto onda ljudi beže. Mi u Vojvodini imamo slučaj bivšeg predsednika opštine koji ovde nije mogao da preživi pa sad vozi autobus u Nemačkoj.

Zašto još uvek čekamo da vidimo Vučićev pokret? Hoće tu biti nekih iznenađenja?

Zato što Dačić, kao vrlo mudar političar, želi da ima budućnosti i posle Vučića. On će igrati koliko god može dok ne bude ucenjen do kraja. Ima puno tih odnosa koji su nejasni u tom pokretu. To je pokret koji bi predvodio Vučić, u njoj bi učestvovala partija koju on više ne vodi, a svi znamo da je vodi. Ako ne vodi partiju šta je bio neko veče kod naprednjaka u Novom Sadu da priča. Istorija Vučićevog režima je istorija laži i prevara. Intimno, živim za dan kad ću ujutro upaliti televozor i više neću videti Vučića.

U Novom Sadu poslednjih godina politička scena prilično je vibrantna, ali dominantne stvari dešavaju se u vanpartijskim organizacijama. Hoće li se borbe građana, aktivista, pokreta i udruženja, svega onoga kroz šta se kanalisalo nezadovoljstvo građana Novog Sada uspeti profilisati u bolje rezultate opozicije u ovom gradu?

Pokret Bravo i stranka Zajedno izašli su direktno iz aktivističkog jezgra i pozdravljam uključenje aktivista u politiku, ali bi isto pozdravio uključenje tradicionalnih partija u aktivizam. Smatram da jedan deo tradicionalnih partija misli da će biti dovoljno da se pojave na sledećim mogućim gradskim izborima i da će se glas nezadovoljnih građana preliti kod njih. Mislim da su Novosađani malo izbirljivi i da se to neće desiti. Partije će morati biti mnogo aktivnije. Problem je i što stranke na ovim protestima nisu angažovale svoje najkvalitetnije ljude kao govornike. Vučić je detaljno razbio sve svoje političke protivnike, od najvećih partija do najmanjih ili onih koje nastaju i tek su mu potencijalna pretnja. Nas su sada u Kikindi odbili na devet mesta, na kraju smo pravili događaj u privatnom stanu.

Vodite i vojvođanske antifašiste. Ta reč danas kao da je zabranjena u javnom životu?

Srbijom vladaju potomci snaga koje su izgubile u Drugom svetskom ratu. Oni propagiraju politiku Nedića, Ljotića i Mihajlovića. To su snage sa kojima se sa razlogom obračunalo jer su bili kvislinzi i izdali su svoju domovinu. Mogu da shvatim da potomci tih ljudi žele da im preci budu rehabilitovani ili da naslede stan na Slaviji, ali nisu mi jasni sudovi koji rehabilituju Nikolu Kalabića, čoveka čije su jedinice za noć zaklale 80 ljudi, starosti od 4 meseca do 84 godine. Kao i da Srpska pravoslava crkva proglasi popa Macu za velikomučenika, čoveka koji je zaklao majku velikog glumca Miše Janketića. Moramo se pitati šta ovaj režim radi, jer naša crkva je uvek u simbiozi sa predstavnicima vlasti. Sa druge strane, američki amabasador je posetio Preljinu jer su četnici u operaciji Halijard spasili 400 pripadnika letačkog osoblja te zemlje. No u toj operaciji partizani su spasili 2200 ljudi i gde je gospodin ambasador da nas na to podseti i to obeleži.

A. Latas / Danas

Go To Top