kontakt@zajedno-moramo.rs

Zelenović: Srbija i Balkan imaju samo jedan put – evropski

Kopredsednik stranke Zajedno, Nebojša Zelenović vratio se uoči ovog razovora iz Sarajeva, gde su zeleni Zapadnog Balkana potpisali Deklaraciju o miru. Ni manje ni više nego sto godina mira. No, pre tih nesumnjivo dobrih vesti o saradnji, rešavanje problema koje je najveća pretnja balkanskom miru i stabilnosti – odnosi Beograda i Prištine – nikako da se mrdne sa mrtve tačke iako se dogovori postižu pod četiri vrlo budna oka – uz posredovanje Evropske unije i učešće SAD.

Što se videlo i u Briselu 27. februara i u Ohridu 19. marta, no uprkos obavezujućem Sporazumu o normalizaciji odnosa i Aneksu o primeni, dve strane nikako da se odvaže na realizaciju. I obema – a to su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijer Kosova Aljbin Kurti – obilato pomaže dobar deo opozicije protestima na kojima ih optužuju za izdaju i obmanu.

Nebojša Zelenović, kao i većina njegove stranke i koalicije je, ako ne za otvoreno prihvatanje sporazuma, onda bar za njegovu primenu jer je to neminovnost.

Tako bar ja čitam ono što govorite. Pri čemu niste baš jedinstveni jer kopredsednik Zajedno i lider Ekološkog ustanka Aleksandar Jovanović Ćuta kaže rezolutno ne. Pa da raščlanimo, kakav će biti stav i kako ćete do njega doći?

Kao stranka još se odlukom nismo odredili prema Sporazumu, a činjenica je da ćemo morati jer verujem da će se jedan takav papir naći u parlamentu. Mi smo intenzivno razgovarali i razgovaramo i unutar stranke i sa građanima kakav bi stav trebalo zauzeti, a vidite i sami po reakcijama gospodina Jovanovića, takvu odluku nije lako doneti.

I kao stranka i kao koalicija koja je izašla na izbore imali smo tri ključne tačke koje su nas određivale, mada nije lako ići na izbore kad nije važno ono što predlažete i nameravate da uradite s tom politikom nego da se takmičite u tome ko će više da podrži Rusiju u njenoj agresiji prema Ukrajini. Podsećam da smo bili jedina politička snaga koja je tada rekla da treba uvesti sankcije, i dalje se za to zaležemo.

Ovo što sada imamo sa dijalogom o normalizaciji odnosa je opis događaja koji su prethodili, ali mi ne vidimo da je to zaista normalizacija. Bar kako se stvari odvijaju, do nje neće skoro doći. Mi smo i u razgovorima u parlamentu i s međunarodnim predstavnicima i političkim partnerima komunicirali dve važne stvari; prva je položaj srpske nacionalne manjine na Kosovu, kako se reflektuje, ko garantuje i šta mi očekujemo.

O tome ste govorili i u predizbornoj kampanji.

Tako je. Mi tražimo najviši stepen autonomije za Zajednicu srpskih opština. Kao neko ko je glasao za Briselski sporazum, tada sam verovao da je to bio glas za evropski put Srbije, a ispostavilo se da od toga nije bilo ništa, naprotiv, samo smo nazadovali. Sada se pred nas stavlja novi dokument koji bi trebalo da učvrsti naš evropski put, a to nigde ne piše. Što je inače ta druga naša ključna tačka; tražimo da u ovom ili nekom pratećem dokumentu bude tačka koja će čvrsto garantovati evropski put Srbije, i to oročen. I što se nas tiče ne samo za Srbiju i Kosovo već za čitav Zapadni Balkan.

Kako mislite da ubedite javnost u ispravnost tih zahteva, ako unutar stranke niste postigli jedinstvo?

Mi smo u stranci saglasni, nedavno smo imali i izjašnjavanje o tome da li smo svi za evropski put Srbije i Srbiju u EU, i jesmo svi. I sada želimo da to piše i u ovom dokumentu, jasno, precizno i oročeno. Siguran sam da nema prepreka da to piše, a sa druge strane, time bi Evropska unija dala značajan signal ne samo političkim snagama i akterima u Srbiji nego i javnosti, koja je u suštini proevropska iako je sada rezignirana.

To će biti i snažan pritisak na ovu vlast koja sve radi na nedemokratski, neevropski način. Mi verujemo da je moguće unaprediti postojeće dokumente i zbog toga još nismo doneli odluku.

A šta ako Kosovo zauzvrat bude tražilo da u tački 4 bude njihovo članstvo u Ujedinjenim nacijama?

Ja mislim, kao što je u nekim diskusijama i rečeno, da je Kosovo od ovog dokumenta dobilo sve što je očekivalo; Kosovo je nezadovoljno obavezom o ZSO, zato Briselski sporazum, u kojem je to nedvosmisleno, nije primenjen. A nije primenjen jer ni ova ni vlast u Prištini ne žele evropski put; da žele, pridržavale bi se dogovora, ZSO bi već bila realizovana, a možda bismo i bili u EU.

U pravu ste da je 2013, u vreme Briselskog sporazuma, bilo više volje za dijalogom, a i više za članstvom u EU. Pa ipak, ništa od realizacije iako bi ZSO odavno bila entitet.

Bila bi, ali sećate se da se posle upalo u besmislenu raspravu o menjanju granica, sa snažnom voljom i željom predsednika Srbije da se odvoji deo teritorije Kosova…

Čak i razmeni?

I razmeni, ali pošto to ne može da se desi bez sukoba, EU nije dozvolila i potrošeno je deset godina. I sad se slično ponavlja posle Ohrida. Ja sam pitao predsednika koji se žali da Srbija nije dobila ništa: „A šta ste tražili, gospodine Vučiću?“ Nije odgovorio, a bojim se da ništa nije ni tražio, a svakako nije tražio punopravno članstvo Srbije u EU. A proevropska opozicija, s manjim ili većim rezervama, to traži.

Blok desnih stranaka to ne traži, a čini se da na otporu sporazumu jačaju, bar su se akciono udružili. Koliko to škodi proevropskoj Srbiji, a koliko pogoduje Vučiću?

Desničarske stranke su zauzele jasnu poziciju i nisu je promenile, ovako postavljena situacija njima je najviše od koristi, pa su ojačale. I niko ne treba da se čudi protestima, oni su ljudi dobili tačku vezivanja, a tu im je tačku dala vlast i sva odgovornost je na njoj.

Ja razumem da je Vučić shvatio i da mu ne preti opasnost od desnih stranaka nego od proevropske opozicije.

Za nekoliko dana će godinu dana od izbora na kojim ste postali parlamentarna grupacija. Možete li da nam sumirate tu godinu, mimo ovog o Kosovu?

Mogu u više slika, ali mi nemamo izvršnu vlast, nemamo parlament, ovo što vidite su fasade i ovo je fasada od države i zbog toga se sve ovo dešava hrabrim tužiteljkama, građanima koji protestuju, medijima, opoziciji…

Iza te fasade mi u Skupštini pokušavamo da radimo svoj posao, a to je da predlažemo zakone i pitamo ministre u ime građana. Ali za osam meseci od konstituisanja parlamenta mi nismo imali poslednji četvrtak u mesecu kad poslanici postavljaju pitanja ministrima. A nemamo ga jer ova vlast ne sme da izađe i odgovara poslanicima.

Pa nemate ni redovno prolećno zasedanje!

Nemamo, a to, kao i nepostojeći poslednji četvrtak, pokazuje svu apsurdnost sistema. Čak je i 100 dana Vlade palo u četvrtak i nije ga bilo, a kud ćeš bolji dan da pitaš premijerku i ministre!

Naše koalicije što se tiče, trudimo se da nađemo druge načine delovanja.

Često ima pitanja zašto dva poslanička kluba?

Tako smo se dogovorili; u beogradskoj Skupštini smo jedna odbornička grupa, to ne ometa naš rad, a u republičkoj dva poslanička kluba omogućavaju više vremena, mesta u odborima…

Dobro da ste pomenuli odbore; bila je mantra SNS-a kako su vam dali čak i neka predsednička mesta, ali nigde nemate većinu. Čemu to služi, kao još jedan dekor?

Da, da pokaže navodnu širokogrudost vlasti koja ima apsolutnu većinu. Dobro je što su Aleksandar Jovanović Ćuta, Siniša Kovačević i Borko Stefanović na čelu odbora, ali dobro ste primetili, to nije dovoljno za normalan rad odbora, pa Ćuta ne može da uđe u trag narodnoj inicijativi za zabranu rudarenja litijuma i bora, Siniša da otvori raspravu o stanju u medijima, Borko o sankcijama Rusiji. Kad se dođe do ključnih tema, vidite da je sve velika farsa, ali dobro je da to svi vide. I ako povežemo s prethodnim pitanjima, posebno o evropskom putu, jasno je da mi nismo spremni za EU, nema institucija koje rade kako je to zamišljeno, u korist svih građana.

Sa druge strane, ne zahtevam ja da to uradi EU, ali očekujem da traži od nas da se kao društvo jasnije odredimo prema evropskom putu i perspektivi. Mi ne da nemamo ništa protiv reformi već suprotno – želimo da se osnaže institucije, ali nećemo da se to tumači kao naša podrška Vučiću jer i nije to već je to naše zalaganje za evropski put i Srbiju u EU. Što je u najboljem interesu građana Srbije, a ovakva vlast i ovo što radi sigurno nije u interesu građana.

Pomenuli ste narodnu inicijativu, pala je i krivična prijava jer se „zagubilo“ mnoštvo kutija sa 38.000 potpisa. Šta se dogodilo od proklamovanog odustajanja od Rio Tinta do očitog povratka?

Očigledno je to bilo samo predizborno obećanje da se građani u protestu primire. Da je vlast htela stvarno da odustane, to bi uradila čim je formiran parlament, ne bi čekala na narodnu inicijativu; mi smo tražili da to bude prva tačka, pa da idemo dalje. Neće ni sada to uraditi iako ogromna većina stručnjaka i većina građana zna koliko je rudarenje opasno.

Ali, vidite, ekologija pokreće ljude, imamo proteste zbog Savskog nasipa, Šodroša, litijuma, dodajte tu tužiteljke, a evo novog otpora i zbog doktorata Siniše Malog. Sve su to male borbe, ali sliće se u jednu; pojedinačno su slabe, ali zajedno imaju snagu.

Neko se žalio što nema više ljudi na ulici…

Božo Prelević zbog tužiteljki?

Možda, ne znam sigurno. A znate zašto nema više ljudi? Nema nade, onog trenutka kad se vrati nada baš u taj evropski put, probudiće se i ljudi.

To je nemoguće bez tzv. političke volje vlasti pre svega i – medija, odnosno objektivnog informisanja.

Tako je, zato je naš zahtev bio i smena Olivere Zekić, ali optužili su nas da razvodnjavamo protest zbog Jadra.

Sve što ste nabrojali podržava čitava opozicija, sem Kosova i evropskog puta jer desnica neće u EU, hoće u Rusiju. Jeste li spremni za zajedničke akcije.

U pravu ste, u suštini nema razlike u tim nazovimo ih malim stvarima, mada ništa od toga nije malo, pa bi bilo moguće zajedno se boriti, ne samo na lokalu, da nije trenutak koji jeste.

Mislite da Kosovo prekriva sve?

Da, ali mislim i da Srbija ne sme da propusti priliku i ubrza svoj put u EU, a tu nema saglasja. Agresija Rusije na Ukrajinu otvorila je, ne samo Srbiji već u čitavom Zapadnom Balkanu, ponovo evropsku perspektivu, ali da bi se to dogodilo, mora postojati dogovor. Zbog toga je stranka Zajedno predložila održavanje međunarodnih konferencija na kojima bi se otvorena pitanja rešila, a mi postali deo evropske zajednice, prostor bez granica. Simbolika evropskog puta je temelj razvoja čitavog regiona.

Deo javnosti kivan je na EU, koja zbog kosovskog problema dopušta Vučiću da bude diktator. Delite li tu ljutnju ili taj utisak?

Mogao bih da analiziram sve zbog čega takav utisak postoji, počev od preranog ulaska Bugarske i Rumunije u EU, što je, s jedne strane, probudilo nadu svim zemljama kandidatkinjama da se to može ponoviti, a sa druge u zemljama članicama stvorilo strah od daljeg proširenja. Mi vidimo da te zemlje napreduju i dobro je za njih, ali iz odbojnosti koja je stečena u EU, proces proširenja ne teče lako. Zbog toga smo i predložili konferencije koje bi vratile perspektivu čitavom regionu. Pojedinačno smo svi mali, ali zamislite snagu 20 miliona ljudi u svakom smislu.

Sad će vas optužiti da ste jugonostalgičar

Nije to jugonostalgija već realnost; sada imate šest entiteta koji vode svoje sitne bitke, a politika malih ciljeva više ne prolazi, treba postaviti veliki zajednički cilj. Mi smo sistem povezanih sudova, pogledajte kako je Crna Gora, koja je realno najbliža Briselu, izgubila tri godine na tom putu, ali to ima i refleksije na ceo region.

Gledao sam nedavno analizu koja kaže da bi – kad bi se desilo ovo što predlažemo, zajednički cilj i delovanje – region bi se razvijao pet puta bržom stopom nego Francuska. Zar to nije vredno zajedničkog truda?

Pre nego što pretresemo Deklaraciju Zelenih, imam pitanje; jesu li i koliko nerešeni sukobi, izostanak suočavanja s prošlošću uzrok podelama, ne samo među državicama nego i unutar njih?

Mnogo otežava evropski put svima, ali nije istina da se ne zna istina, zna se šta se desilo, ko je za šta kriv, bilo je i presuda, a koliko znam, i mi i region poštujemo te presude….

I crta i čuva Mladića i razne Mladiće po zidovima?

A znate zašto? Zato što se tako dobijaju glasovi svuda u regionu, to je prava bolest. Ovde nema razvojnih politika, a kad nemate njih, glasove gradite na destrukciji i gde ćete bolji potencijal za to nego da nekoga mrzite. I ističete simbole te mržnje. Ovde vlast dobija glasove na mržnji prema Hrvatima i Albancima, u Bosni i na Kosovu na mržnji prema Srbima, i tako jedni druge hrane.

Izvor: Novi magazin

Go To Top