Narodni poslanik Zajedno (Moramo) iz Kragujevca, Nikola Nešić, prvi put je predstavnik naroda u Skupštini Srbije. Za Glas Šumadije prenosi svoje utiske o atomsferi u republičkom parlamentu:
Narodna skupština Republike Srbije danas je svakako bolja od one prethodne jer se opozicija vratila u tu „pozornicu“ gde se uglavnom čuju vređanja, omalovažavanje opozicije i nepoštovanje najvišeg zakonodavnog tela ove zemlje.
Iz ličnog ugla, žao mi je što je tako jer sam očekivao daleko veću ozbiljnost, ali svakako moj stav je da se nikad ne odustaje i da moraš da pobediš na gostujućem terenu gde sudija, u ovoj metafori predsednik Skupštine, nije naklonjen. Na tom terenu je jako teško ostati smiren, dostojanstven i držati jasan fokus.
Kada opozicija pomene loše rezultate, čak i negativno se osvrne na SNS, vladajuća struktura uglavnom ne reaguje, ali ako neko pomisli da spomene Vučića pa i u mikro negativnom smislu, dobiće direktne lične uvrede, iznošenje ličnih podataka, što je zabranjeno,kako bi se obezvredila bilo kakva diskusija.
Deo opozicije koja ne pominje Vučića, dobila je nagradu da se ne spominje više ni njihov lider pa je tako Šolak ostao „usamljeni tajkun“ kao jedini problem sadašnjoj vlasti.
Druga slaba tačka zove se Belivuk, na koju ima reakcije u svakom pominjanju ili čak naslućivanju dela ove kriminalne grupe a svu negativnost i odgovornost prebacuju opoziciji. Mnogo reči, minuta, vremena bez ikakvog pokrića, dokaza.
Kada kažem opozicija ovde ne mislim previše na Dveri, Zavetnike, Novi DSS i POKS koji nažalost nisu spremni na bilo kakve kompromise sa ostatkom opozicije pa čak ni oko osnovnih pitanja kao što su prava žena u parlamentu koju već dokazano ugrožena. U tom spektru opozicije ukoliko ne govore predsednici parlamentarnih grupa, jedva da se poneki poslanik i javi za reč. Podeliću zanimljivost iz Skupštine Beograda, gde nisu podržali inicijativu za smenu gradonačelnika koji je nelegalno ozakonio svoju kuću. Izdvojiću, ipak, Dveri koji povremeno, pokažu spremnost za dogovor oko najosnovnijih prava koju su nam kao poslanicima ugrožena.
Želim da u ovog tekstu istaknem posebno Orlića, u ovom sazivu, najjaču figuru u SNS-u koji je više puta pokazao da zna i perfektno da vodi sednicu i da daje pravo na repliku, ali nažalost ti trenuci su zaista retki. Realnost je da se maksimalno koristi pravilnik kako bi se sednice ubrzale, a opoziciji onemugućila i priprema ni rasprava, kada se pak omogući, prava na repliku gotovo da nema. Ako se nekim slučajem dogodi da dobijete dva minuta, vaš „flaster“ iz vlasti će dobiti 15 minuta da vam odgovori.
Koliko jednom poslaniku treba vremena da kvalitetno spremi netranspatertan dokument od 1500 strana, da li je moguće to uraditi za 48 ili 96 sati?
Žao mi je i što postoje poslanici čiji je zadatak da viču, sede u prvim ili najdalje drugim redovima, to mi je poraz dostojanstva, tu mislim na Atlagića, Rističevića, mladog Đorđa Todorovića i na našu sugrađanku Natašu Jovanović. Tu nema konstruktivnosti, dijaloga, ono zbog čeka smo mi u stvari u parlamentu. Oni su konstantni u vikanju i unižavanju doma Narodne Skupštine, a tu su i ostali poslanici vladajuće strukture koji vređaju, ali oni se menjaju. Postoje poslanici koji rade puno na terenu i mogli bi puno toga da kažu, ali oni ni minut nisu rekli poput bivšeg gradonačelnika Zorana Radojičića, Sanje Lakić,…
Ostale stranke iz vladajuće strukture, postoje koliko da pokažu da su živi, jedan poslanik po diskusiji, ali i to je obaveza koju ispunjavaju onako kako to Orlić zahteva.
Stranka „Zajedno“ kojoj pripradam, bori se maksimalno svim instrumentima koji su nam na raspolaganju, trudimo se da pokažemo jednu normalnu ali i hrabru Srbiju. Na naša pitanja i napade ne odgovoraju već pričaju šta su rešili pre naše diskusije. Zamislite, onemogućena nam je specijalna sednica za poljoprivredu, ali svakako dovešćemo ljude iz Evropskog parlamenta i tada nećemo morati da čekamo „dobru volju“ i specijalno tumačenje poslovnika od Orlića.
Da bi Srbija napredovala, njoj je potrebno 250 poslanika koje je narod izabrao direktno, možda to ima svojih mana, ali važan je dijalog, diskusija i najvažnije spremnost da se narod čuje preko poslanika. Bune se kada se blokiraju ulice ali to je nažalost jedini način da „čuju“ narod.
Svakako živim u nadi da može doći bolje vreme, vreme gde ćemo diskutovati na svaku temu i zajedno pronalaziti najbolja rešenja za zemlju Srbiju, to je zemlja svih nas, onih koji su nam je ostavili i onih kojima je ostavljamo.
Tekst je objavljen na portalu Glas Šumadije