Stojim pred vama ne samo kao profesorka i učesnica studentskih protesta devedesetih godina, već i kao građanka duboko zabrinuta za budućnost zemlje koja će vašim odlaskom biti opustošena – bez mladosti i bez pameti. Čitavu deceniju pišem vam preporuke za svetske univerzitete, da odete u bolji život i da se nikada ne vratite. I tokom deset godina osećam neizmernu bol jer vas razumem i nemam obraza da vas zadržavam u zemlji u kojoj su moral i pravda poništeni, a nasilje i prostakluk naša svakodnevica. Zaslužili ste mnogo bolje od života koji smo za vas napravili! Duboko vam se izvinjavam zbog greha akademske zajednice koja ćuti. Stidim se!